„Хрватски одбор”. Како каже Перо Слијепчевић, „Срби су се јављали у добровољце ради српске идеје, ради уједињења Срба, као што су чинили увек од Карађорђа до Балканских Ратова. Хрвате и Словенце није могла водити та српска свест”, па су они, наслоњени на српске војничке победе и њену ратну срећу током 1914. године, прегли да „својом вољом и својом сурадњом, манифестују своје ослобођење и уједињење са Србијом као Пијемонтом, место да их Србија, као анонимну масу ослободи и присаједини по етничким и економским разлозима” (16, 17).
Према писању Николе Стојановића, сматрали су хрватски национални радници да је питање „југословенског” уједињења стављено на дневни ред још у времену балканских војних успеха против Турске. Они, наравно, избегавају да те „балканске” успехе назову српским, али им је било јасно да у један тако замашан посао не могу ући без Срба. Због тога, далматински прваци Јосип Смодлака и Анте Трумбић сматрали су корисним да на „договор” најпре позову двојицу српских политичара из Босне. Састанак је одржан у Спљету, јануара 1913. године, а најважнији његов закључак био је да је „дужност свих Срба и Хрвата да раде на ослобођењу Југословена од Аустро-Угарске”. Србији се признаје да „игра улогу југословенског Пијемонта, али да и ми треба да је помогнемо организацијама свих врста, уколико не будемо спречавани од аустроугарских власти и ако нам буде остављено доста времена за организовање бораца” (24, 9). Другим речима, Србима се оставља да „раде на ослобођењу Југословена од Аустроугарске”, ако треба и оружјем, а Хрвати ће своје „борбено” расположење исказати само ако не буду спречавани од стране аустроугарских власти. За случај да се зарати пре но што они успеју да „организују” народ, „што већи број представника Срба и Хрвата у Аустро-Угарској (треба да) изађе у иностранство (у Венецију – ИП) и поведе политичку акцију за ослобођење и уједињење свих Јужних Словена” (24, 9).
Кад је Светски рат почео, Стојановић се, као један од учесника у оном спљетском договору, добровољно нашао у српској војсци, а Трумбић је избегао у Венецију, на „зборно место”. До октобра месеца тамо се нашло још неколико Далматинаца, и они су, охрабрени збивањима на српском фронту, спремно изјавили да су за уједињење са Србијом. Био је то повод и Николи Пашићу да се заинтересује за евентуалне контакте с „Југословенима” избеглим у Италију. Сусрет са Стојановићем и Душаном Васиљевићем, који је тих дана из Швајцарске приспео у Србију, био је прилика да се утврде циљеви и методи тих контаката.
„Циљ: Стварање јединствене југословенске, евентуално српско-хрватске, државе. Без државне посебне организације, чувати нацијоналне особине сваког племена.
Начин остварења: Како са Црном Гором већ теку преговори о реалној унији (војска, спољна политика, трговина и комуникације, финансије), осигурано је јединство српског племена; Хрватима се могу дати уступци који не кваре јединство државе и не отежавају коначно кристалисање јединствене нације, на пример: а) у називу државе да се спомене Хрватска, и по потреби крунисање хрватском круном; б) у амблемима да буде изражена историјска индивидуалност Хрватске, грб, и поморска застава; в) равноправност верска, која ће бити изражена по потреби и у рангу црквених поглавица; г) равноправност писмена; д) потпуна грађанска равноправност. Устав се одмах проширује на све крајеве. Избори посланика вршиће се најпре за Велику Народну Скупштину, која ће донети нов уставни ред. До уставне измене закона, остају садање законодавство и поредак уколико нису у опреци са циљем јединствене државе. Способном и исправном чиновнику гарантују се сва стечена права. Код централних власти биће заступљени и нови крајеви. У крајњем случају могу се повести преговори о посебном покрајинском сабору хрватском.
Словенцима се могу чинити слични уступци, уз посебну гаранцију употребе њихова садањег језика.
Сви уставници могу бити уставом гарантовани.
Дру. Трумбићу, Хинковићу, Супилу, оставити на вољу избор потребног малог броја чланова комитета из Хрватске и Словеначке. Свим члановима Комитета гарантовати пристојно издржавање и у случају неуспеха.
Настојати да се успостави веза са Југословенима из Америке.
У Комитет улазе људи који су убеђени о потреби овакве јединствене државе, и који су вољни да се заложе за њено остварење. Председник Комитета не мора бити Србин. Комитет општи са Краљевском Владом преко српских посланика, а иначе је у својој унуташњој акцији слободан. Према јавности функцијонише као независно и самостално тело, које врши пропаганду у напред истакнутом циљу” (24, 10-11).
Произилази из тога да је стварни иницијатор будуће политичке „сарадње” српске владе са хрватским и словеначким политичарима у емиграцији био Никола Пашић. Несумњиво је било његово уверење да долази време видног слабљења или чак распада Аустроугарске. Пашић је с разлогом очекивао да се, у таквим условима, сви Јужни Словени из хабзбуршког окриља окрену Србији и, ослобођени вишевековне окупације, створе државу налик оној Гарашаниновој или чак нешто ширу. У сваком случају, он је рачунао да би српски политичари из тадашње Аустроугарске могли одлучујуће утицати не само на уједињење тамошњих српских крајева са Краљевином Србијом, већ и на политичко опредељење својих хрватских и словеначких колега да такво решење прихвате.
Програм Југословенског одбора. Не противречећи Пашићевим замислима, Стојановић је отпутовао у Италију и тамо, у Фиренци, средином новембра, помогао да се уради програм за оснивање Југословенског одбора:
„Циљ: а) Помоћи остварење јединствене југословенске (евентуално српско-хрватске) државе, информисањем меродавних кругова и публицистичком акцијом; б) израдити предлоге за државну организацију, коју треба применити иза окупације Српске Војске, и предати их својевремено Српској Влади.
Седиште: Лондон, са представницима у другим градовима, по потреби.
Средства: Добровољни прилози.
Организација: Целом акцијом управља Комитет, који је сада састављен из … лица. По потреби може се овај егзекутивни одбор емиграције југословенске попунити и другим лицима.
Правац рада даје председништво.
Сви чланови Одбора имају право стављати своје предлоге. Одбор и сви чланови емиграције обавезни су покоравати се одређењима председништва. Седнице одборске, које се одржавају на позив председништва, или на захтев трећине одборника, са унапред одређеним дневним редом, решавају о евентуалним приговорима. У дужност Одбора нарочито спада контрола благајне и решавање о свим изменама организације.
Осим чланова Одбора могу бити, по потреби, позвани у седнице почасни чланови (пријатељи које именује Одбор из кругова ван емиграције југословенске)” (24, 11).
