И Трумбић се интересује за добровољце. Хрватско исељеништво у Јужној Америци помно је пратило шта се то збива око Југословенског одбора и „Јадранске легије”. Јуна 1915. године оснива се у Антофагасти, у Чилеу, једно удружење које се истовремено прогласило „Привременом управом Југословенске Народне Одбране”. Првог августа ово удружење доноси резолуцију о уједињењу свих „српско-хрватско-словенских покрајина Аустро-Угарске те Србије и Црне Горе у једну слободну државну цјелину”, наглашавајући при томе да поседовање источне јадранске обале сматрају предусловом своје будућности. Такође, исказано је и „потпуно и неограничено повјерење »Југосл. Одбору« у Лондону”.
Нешто касније дошао је у Чиле и Љубо Леонтић, који на себе преузима даље организовање хрватског исељеништва. Његово агитовање за Јадранску легију „наткрилило је сва очекивања. У легију се је одмах уписало неколико стотина њих. Били су то све сами Хрвати из Далмације, понајвише са отока Брача” (43, 14-15).
Биће да се и председник Југословенског одбора Трумбић тек тада почиње занимати за добровољачки покрет. Он 15. јуна 1915. године пише Франку Поточњаку, свом садругу из Одбора, да „према нашим садашњим обавештењима свакако би био осигуран минимум од 300 добровољаца за Легију” и да „из многих важних разлога одлучили смо одмах почети са скупљањем”. Иако добро зна да се Југословенском одбору никакви добровољци нису пријавили, Трумбић тражи да се утврди на који ће се начин они дочекивати у Солуну и како ће се о њима бринути до доласка у војну команду. У ствари, он интензивно настоји да себе и Одбор убаци на већ уходану стазу српских добровољаца и да „преузме” део заслуга за њихово пријављивање и укључивање у српску и црногорску војску: „Удеси са владом (српском – ИП) све потребно односно ликвидације трошкова и модалитета превоза из Америке до Солуна да знамо људе који се јављају обавестити. Замоли владу да обавести своје представнике на страни о акцији и да нам буду при руци. Једнако да обавести нарочито Енглеску да можемо добити неке фацилитације (погодности – ИП)… нарочито је потребно упутити Пупина да поверљиво преко наших поузданика снабдева добровољце и оне које би хтеле у болничарке пропусницама и средствима за пут. Дознали смо да канадска и бритска (британска – ИП) влада бесплатно уконачује и превози све оне који се јаве Пупиновом исказницом као Црногорци јер има неки уговор са Црном Гором. Може исто за себе и нас удесити Србија” (12, док. 60, 82-83). Удешавање „за себе и нас” он види у чињеници да се међу добровољцима налази највише Срба из крајева под Аустроугарском, а под утиском дотадашњих српских војних победа и тренутног затишја на фронту, он изражава наду „да се Србија неће дати навести на офензиву већ сада, ослабити своју војску која ће касније требати да чува своје и наше интересе” (12, док. 60, 83).
Само дан касније, 16. јуна, Трумбић пише „Славенском Црвеном Крижу” у Чилеу о одлуци Одбора „да образујемо једну Легију добровољаца, у којој ће посебне хрватске и словенске чете најплеменитијим чином одговорити нашим душманима и нашим пријатељима, који нас непрестано питају: а шта раде Хрвати, што Словенци за своје ослобођење” (34, 84). Крајем јула Трумбић се обраћа и уредништву Домовини у Пунта Аренасу, правдајући се што због „великих запрека” још није створена добровољачка Легија. „Сада смо са свим компетентним факторима коначно уредили ово питање те се надамо, да ћемо помоћу опробаних тамошњих родољуба што прије и што сретније привести у дјело ову велику и племениту мисао, да неослобођена наша браћа допринесу и најсвијетлијих жртава за ослобођење наше отаџбине”. Пошто је све већ „уређено”, Трумбић најављује долазак Милана Марјановића у Северну и Миће Мичића у Јужну Америку, да „као одасланици и опуномоћеници Југословенског одбора проведу у нашим прекоморским колонијама једну јаку народну организацију и посебице новачење за Југословенску легију” (12, док. 140, 233).
Мада је и тада у Одбору било Срба, а Одбор је, по претпоставци, заступао и интересе Срба из Аустроугарске, Трумбић не помиње Србе ни као могуће добровољце нити Србију као „наше пријатеље”. Он је добро знао да је српски добровољачки покрет већ од августа до децембра 1914. године српској и црногорској војсци дао близу 10.000 добровољаца и да су бригу о њиховом прикупљању и слању водиле српске исељеничке организације у Америци. Он је могао знати и да је непосредно пред избијање рата, Павле Хаџи-Павловић, секретар Слоге, највеће српске организације у Сједињеним Државама, изјавио „да су сви Срби у САД спремни ићи у рат против Аустрије” и да су се Срби и „неколицина Хрвата” сакупили у Њујорку, очекујући да крену пут Србије (34, 81). Величина ове цифре од „неколицине Хрвата” није богзна шта обећавала Југословенском одбору.
