Уводећи Сједињене Државе у рат само против Немачке и остављајући по страни њене савезнице, Вилсон је показао да Аустроугарска и даље остаје изван његових јавних спољнополитичких комбинација. Ипак, америчка појава на европском ратишту битно је утицала на развој и расплет југословенског питања. Најпре, Савезници су покушали да Аустроугарску одвоје од Немачке, али безуспешно; политички фактори у Бечу, а нарочито у Будимпешти, били су против сепаратног мира. Југословенском одбору, у коме се нешто начуло о преговорима с Аустроугарском и који није бежао од могућности да се југословенско питање решава у оквиру Монархије, било је врло стало да српска влада јасно дефинише своју југословенску политику. Пашићеву резервисаност у погледу уједињења, а нарочито у вези са захтевима да добровољачке јединице у српској војсци добију југословенска обележја, Одбор је тумачио као неспремност српске владе да се за југословенску идеју заузме „без остатка” и пристане да положај Хрвата и Словенаца у будућој држави изједначи са положајем Срба. Чак је и Љуба Давидовић, тада вођа опозиције, писао Пашићу да у Југословенском одбору „не знају што Србија хоће, ми не знамо шта они желе. Нико са ауторитетом не може рећи, ово су и ово намере Српске владе. Хрвати зебу због неизвесности. Боје се завојевања, страхују за своју религију. Ове недоумице захватају маха и међу нашим пријатељима у Француској и Енглеској” (28, 337-338).
Мајска декларација. Недоумице није било једино међу хрватским и словеначким политичарима окупљеним у Југословенском клубу у Царевинском већу у Бечу. Они су најпре, 16. маја 1917. године, одбили „као нереалну и штетну мисао о стварању једне велике јужнославенске државе под жезлом Хабзбурговаца заједно са Србијом и Црном Гором, за коју су се залагали конзервативни војни кругови у Бечу, и да они траже стварање велике хрватске државе у коју би ушле све јужнославенске земље Аустро-Угарске на бази једнакости с Угарском” (71, 200). Две недеље касније, 30. маја, они су објавили своју декларацију, названу Мајска, којом „на темељу народног начела и хрватскога државнога права захтијевају уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, у једно самостално, од свакога господства туђих народа слободно и на демократској подлози основано државно тијело, под жезлом хабзбуршко-лоренске династије, те да ће се свом снагом заузети за остварење овога захтјева свога једног те истог народа” (84, књига I, 25).
Без обзира на то што је декларација истакла захтев за уједињењем само хабзбуршких јужнословенских земаља, а не и других, и што се прихвата врховни ауторитет постојеће династије, Мајска декларација дочекана је с „приличном пажњом”. Стјепан Радић протумачио је то као захтев да се Словенци, Хрвати и Срби „темељем хрватскога државнога и на основу опће признатога права о самоодређењу свих народа у границама ове монаркије уједине у једну јединствену хрватску државу са својом народном владом и са својом народном управом”. Срђан Будисављевић, не обазирући се на Радићев асимилациони приступ Србима као „саставном делу” хрватског државног права и хрватске државе, каже да је „у политичкој акцији Југославена за вријеме рата доношење те декларације био снажан корак напријед” (84, књига I, 26-27). За Душана Кермаунера, Мајска декларација је израз политике која је омогућавала заједничко иступање и сурадњу конзервативних кругова који још нису помишљали на расуло Монархије и прикривених присташа политике Југославенског одбора који су рачунали на побједу Антанте” (7, књига 5, 598).
Само ради поређења, ваља погледати какве су ставове заступали главни редактори Мајске двкларације, словеначки клерикалци Јанез Крек, социјални политичар „југословенске” оријентације, и Антон Корошец, потоњи министар у неколиким југословенским краљевским владама. Први, на седам-осам месеци раније тврдио је да „југославенско питање може ријешити хабзбуршка монархија и проти њој настоји да то питање ријеши великосрпска идеја, која је дала непосредни повод свјетском рату… У оквиру хабзбуршке монархије рјешава југославенско питање хрватско државно право, које повезује Хрватску, Далмацију, Истру и Босну и Херцеговину… При остварењу хрватске државне идеје не одричемо се судбине Србије и Црне Горе, иако без околишења признајемо да је хрватска државна идеја довољно обимна и за рјешење тога питања на подлози народног јединства Срба, Хрвата и Словенаца”. Други, у исто време, поручује једном аустроугарском министру „да је лицемјерно осигуравање Антанте у погледу ослобођења Славена у Аустрији изазвало код Јужних Славена само бијес, јер је наш хрватско-словенски народ као увијек тако и сада чврсто одлучан, да у невољи и смрти, буде вјеран и одан Монаркији и узвишеној кући Хабзбурга” (84, књига I, 27-28). Драгован Шепић мисли „да су иницијатори и потписници декларације у големој већини хабзбуршку клаузулу унијели у декларацију с менталном резервом, али су држали да им је она потребна да би могли лакше водити пропаганду за уједињење, као и за случај да дође до сепаратног мира Антанте с Аустро-Угарском. Хисторијски суд о декларацији, међутим, не би требало да зависи само од оцјене начина на који је настала и од оцјене тадашњих гледишта и интенција њезиних потписника него и од цјелокупне политике што се на њеној основи и под њезиним именом водила као и од утјецаја који је декларација извршила у борби за ослобођење од Аустро-Угарске и за стварање заједничке југославенске државе” (71,205).
Посебно је занимљиво да се Југословенски одбор није изјашњавао о Мајској декларацији, нити је тих дана имао било каквих видљивих значајнијих активности у вези са добровољачким покретом. Једино објашњење за такво његово држање могло би се потражити у поставци да је појава Мајске декларације ипак нешто обећавала:
1. Сједињене Државе ушле су у рат, а нису поставиле захтев да се Аустроугарска укине;
2. Кад је већ тако, а цар Карло обећао је крајем марта да ће Србија „бити успостављена у свом суверенитету, а у доказ наше добре воље ми смо спремни да јој осигурамо погодан и природан излаз на Јадранско море, као и широке економске концесије” (84, зз), разложна је била процена Југословенског одбора да би његова даља сарадња са српском владом могла представљати „дубитничку варијанту”; било је упутно причекати на даљи развој додађаја и не предузимати ништа што би рад Одбора могло у међувремену компромитовати;
3. У Одбору се добро морало знати, јер му је један члан, др Миливоје Јамбришак, био у штабу Српског добровољачког корпуса у Одеси, да хрватски и словеначки официри у Корпусу интензивно раде на његовом разбијању. Својим ултимативним захтевима од 4. априла 1917. године да се хрватски и словеначки војници одвоје од српских, да се православци не мешају са католицима, да се одред не може сматрати војском православне и службене Србије већ јудословенском револуционарном војском, да се добровољци не могу употребити „изван граница иредентског нашег националног територија”, да се стане на пут „штетном мишљењу да смо ми војници Србије”, да се одред преименује у „јудословенски”, и тако даље (50, 150-151), они су били на путу да то постигну;
4. Српска влада попустила је пред хрватско-словеначким уценама и 13. априла телеграмом саопштила своју одлуку да се Српски добровољачки корпус преименује у Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца, да се оснују посебне српске, хрватске и словеначке јединице и да се хрватским и словеначким официрима понуди српско држављанство (74, 195-196). За сепаратисте у Југословенском одбору, исто као и за све његове експоненте у Корпусу, ова одлука била је очекивана, пошто је одмах продлашена „прекасном”. Из чињенице да је из Корпуса, такође одмах, „иступило 12.735 добровољаца, већином Хрвата и Словенаца”, јер нису могли „да се смире духови” (71, 195), мора се извући несумњив закључак да толико и такво „иступање” није могло бити изазвано „само од себе”, већ је морало бити унапред смишљено и до танчина организовано. Наиме, чим је ђенерал Живковић објавио владино решење о променама у Корпусу, „код официра – Хрвата и Словенаца (избио је) нови талас незадовољства… доворили су да је ово решење јасан доказ да се ради о стварању Велике Србије, а не Југославије и кроз два-три дана команде јединица су примиле велики број рапорта у којима официри-добровољци изјављују да иступају из корпуса и моле да се предају руским властима” (50, 154-155).
Чим су иступили из Корпуса, „дизиденти” су објавили декларацију у којој су, видели смо, истакли да је тај њихов чин „протест против великосрпске политичке струје која влада у корпусу и против режима који је ондје уведен, али да они нису стода непријатељи српског народа ни присташе Аустрије јер њихов националнополитички идеал »био је и остаће идеал југословенски, тј. уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну потпунома слободну и независну државу: Југославију, основану на начелима демокрације и потпуне равноправности свих трију народности«” (71, 195).
Тако, само у декларацији; уистину, била им је то лепа прилика да остану верни заклетви аустроугарском цару и да, уместо да оду на Солунски фронт, у српску војску, остану у заробљеничкој заветрини у Русији.
