На Крфу, “о свим питањима”. У ишчекивању да се сазна шта ће се дешавати у Бечу, крајем маја 1917. године стигао је позив Југословенском одбору да пошаље своју делегацију на Крф, на разговор са српском владом. У позиву, Пашић је натукнуо да ће се расправљати “о свим питањима”, а та је неодређеност понукала чланове Одбора и њихове енглеске саветодавце да Трумбић, пре поласка из Кана, дође у Лондон на консултације. И поред тога, није се у Лондону детаљније расправљало о могућим крфским темама, можда и због тога што је Трумбић тврдио да се ради о “размени мишљења” а не о неком конкректном питању.
Била је то и прилика да се Трумбић помири са Супилом, после скоро годину дана од њиховог разлаза. Супило је и даље веровао да се са српском владом не може постићи било какав договор, понајмање о уједињењу, а др Трумбић је, не знајући како се ствари могу развијати, рекао да је спреман на максимално попуштање ако се тиме може постићи споразум. У једном писму Супилу он је тих дана писао да се само уз Србију може остварити уједињење, али да српске државнике треба загрејати “потпуно и до краја за нашу цјелину, а не за уску Србију, ма колико се проширила”. Трумбић је веровао да то у српским унутрашњим неприликама неће бити баш једноставно, али, залажући се за јединство, “за њ ћемо жртвовати све, али све што нам је остало” (71, 206).
И тако, поред Трумбића, Одбор је у делегацију уврстио Хинка Хинковића, Душана Васиљевића и Богумила Вошњака. На Крфу, њима ће се придружити стални представник Одбора при српској влади Динко Тринајстић и, по Пашићевом посебном позиву, Франко Поточњак.
Конференција на Крфу почела је 15. јуна 1917. године и на њених двадесет осам пленарних седница претресане су све могућности за решавање југословенског питања. Одборови делегати “нису имали усклађена схваћања у многим важним па чак и битним питањима унутрашњег уређења будуће југославенске државе, стога су се на конференцији каткада и међусобно побијали, а Трумбић је често остајао готово усамљен. Ипак постојао је програм Одбора о уједињењу изнијет пред Савезнике 1915. и 1916. год. у којему је Одбор стао на стајалиште националног јединства Хрвата, Срба и Словенаца, на начела народности и самоодређења народа као основе за национално уједињење и организирање заједничке државе, а Одбор је увијек истицао потребу потпуне равноправности југославенских »племена« и поврх тога, што је било важно у односу према схваћањима српске владе, одлучно се изјашњавао против сваког етапног уједињења јер је гледао на југословенско уједињење као на цјеловито и нераздвојно питање у којем није могуће посебно рјешавати уједињење једног или другог југославенског »племена«. У питању унутрашњег уређења југославенске државе међу делегатима, као уосталом и у Одбору уопће, превладавала су унитаристичка схваћања у разним варијантама. Сви Срби и Словенци у Одбору били су унитаристи, а од Хрвата свакако Хинковић и Поточњак, управо они који су дошли на Крф, док су остали Хрвати, међу њима Трумбић и Тринајстић били више или мање федералистичких назора. Међутим, Трумбић је био свјестан да су све српске грађанске странке одлучно противне свакој врсти федерације и стога је био склон тражењу компромисног рјешења и попуштања. Настојао је по сваку цијену избјећи неуспјех конференције јер је у тим преломним годинама рата сматрао да је важно показати како између српске владе и Југославенског одбора постоји коначан договор о уједињењу и како је национално уједињење тежња свих Хрвата, Срба и Словенаца, да би се тако испунио предувјет и учинио корак даље да Савезници у своје ратне циљеве унесу њихово ослобођење и уједињење” (71, 207).
За Мајску декларацију сазнало се на Крфу у раној фази конференције.
Чланови Одбора уверавали су своје српске саговорнике да се помињање хабзбуршке династије у декларацији није могло избећи, што само показује да су и пре доласка на Крф добро знали о чему се ради. Сви они били су задовољни њеном садржином, а Вошњак је касније тврдио да је та декларација “била јак ослонац Хрватима и Словенцима на Крфу”. На другој страни, “мора да су ипак били свјесни да та декларација може дати јаке аргументе и у прилог тези да постоји реална могућност задовољења југословенских тежњи и тежњи осталих славенских народа Аустро-Угарске у оквиру те монархије, што је могло умањити увјерљивост пропаганде Одбора и ослабити његов положај. То је могао бити још један разлог више да Одбор буде заинтересиран за споразум са српском владом. Тим споразумом могла би се наиме сузбити и неповољна тумачења Мајске декларације у савезничким земљама, а можда и утјецати на еволуцију расположења у домовини у прилог стварања независне југославенске државе” (71, 207). Занемарујући општу поставку да Словенци и Хрвати “у домовини” нису ни мислили о стварању “независне југославенске државе”, уочљиво је да се у Одбору више бринуло о могућим реаговањима “у савезничким земљама” но о ставу српске владе према Мајској декларацији.
Наравно, Србија је живо била заинтересована за споразум с Одбором, јер се тако отварала могућност да се, после свршетка рата, све “југословенске” територије из састава Аустроугарске без већих дипломатских потреса прикључе Краљевини Србији. Или, како је то Пашић објаснио свом посланику у Енглеској, “ако Аустро-Угарска само једном примети да нема слоге између нас, она ће цео програм и још више сад дати, пре него пропасти, па, чим дође време опет одузети – као што су досад увек давали и радили”.
Било како било, најживље расправе на Крфу вођене су о уређењу будуће државе. Српска страна заступала је гледиште о унитарном устројству, и она је у томе стекла подршку тројице Одборових представника. Трумбић је знао да је свака прича о федерализму безизгледна, тако да је своја настојања усмерио ка очувању постојећих аутономија, нарочито Хрватске, и специфичности појединих покрајина, бар привремено, док се не донесе устав. У напору да аргументује своје разлоге, Трумбић је био доведен у ситуацију да наређа послове који би остали у надлежности централне власти: државну територију, владалачки дом, држављанство, спољну политику, царине, поморство, новац, војску, пошту, телеграф, железнице, магистралне путеве, буџет, финансије, одобрење међународних уговора. Стављајући тако на знање да се залаже за федерализам, Трумбић је од Пашића “извукао признање” да Србија заиста хоће јединство и да жели ослободити “прво Србе, па онда Хрвате и Словенце”.
Трумбић се својим основним ставовима према државном уређењу вратио још једном, пошто му је из Швајцарске приспела порука да су скоро све политичке групе у Хрватској и Словенији солидарне с Одбором, да су све странке против Аустроугарске, да гаје симпатије према Србији и да будућу државу треба организовати на федералној основи, са династијом Карађорђевића на челу. Несумњиво, ова је порука била наручена, а поновно Трумбићево враћање на расправу о федерализму приморало је Пашића да понови изјаву о основним српским намерама. Жучне су биле и расправе о изборима за уставотворну скупштину, о изборном закону, о изгласавању устава, о “квалификованој” и обичној већини. Компромиси су се налазили теже или лакше, понекад и кроз став да се “нерешива” питања и не уносе у декларацију. Тако је, на пример, избегнуто и помињање локалне самоуправе, пошто је Трумбић процењивао да се “српском понудом” за остваривање демократских права кроз органе на нижим равнима ублажује унитаризам и сасвим потискује федерализам.
Све у свему, са гледишта “југословенских” историчара, Трумбић је за декларацију био много више заинтересован од Пашића, “који је ионако ушао у преговоре приморан приликама а у току конференције из дана у дан све је више сумњао у могућност уједињења” (71, 212). Објективно, Пашић је у свим овим расправама био вођен мишљу да “прво ослободи Србе”, а тек касније, ако томе буду погодовале и друге околности, отвори могућност за присаједињење или за уједињење хрватских и словеначких крајева. Истина, било је то више од онога што је руски дипломата Извољски изјавио 1915. године да “не можемо католике здружити с православнима. Хрвати нека остану сами за себе” (84, 40), али није то ни у чему одступало од Нишке декларације, која је најпре била окренута “великој ствари Српске Државе” а тек онда “ствари Српско-Хрватског и Словеначког Племена”. Из тога угла гледано, борба српског народа била је усмерена на “одбрану свога огњишта и своје слободе”, а “једини задатак” српске владе био је да “обезбеди успешан свршетак овог великог војевања”, које је “постало уједно и борбом за ослобођење и уједињење наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца”. Заустављање српске борбе на ослобађању само “наше неслободне браће Срба” не би противречило духу Декларације, пошто никакве сврхе нема приморавати некога, у овом случају Хрвате и Словенце, да се “ослободе”, ако они то не желе. Српска влада има само обавезу “да буде веран израз решености народне”, односно решености српског народа да истраје у светој борби за одбрану сопствене слободе.
