По свему судећи, српска влада сагласила се са ставовима Југословенског одбора према купљењу добровољаца, јер је 18. јуна Божидар Терзић, министар војни, известио српску Врховну команду да ће се наставити рад на прикупљању добровољаца у Северној и Јужној Америци. “Ово ће изводити нарочити емисари Југословенског одбора, а стајаће под управом и надзором једног нашег вишег официра” (12, док. 69, 96). За ту дужност Терзић је предложио потпуковника Милана Прибићевића. Само се може претпоставити да је већ тада Прибићевићу “додељен” Шпиро Познановић, поморски капетан из Боке, са задатком да агитује у Јужној Америци. Колико се далеко ишло у “саглашавању” види се и из чињенице да је српска влада предложила да Миће Мичић, члан Одбора, буде српски конзул у Валпараису (12, док. 144, 241). Мичић је ту почаст одбио, па је за конзула именован Лујо Митровић, такође члан Одбора!
Договарање на српској страни није дуго трајало, јер је већ 28. јуна српски војни изасланик при француској Врховној команди ђенерал Михаило Рашић известио Трумбића о добијеним инструкцијама и мандату да сарађује са њим, Трумбићем, и са Прибићевићем. Према Рашићевом писму, трошкове замишљене агитације требало би да покрију имућнији Југословени у Америци и српска влада, а прикупљени “добровољци биће употребљени као борци и као неборци у позадини војске” (12, док. 71, 97-98).
Без намере да ишта оставља за после, Прибићевић је почео да припрема план за рад на прикупљању добровољаца у обема Америкама. Читаву активност своју и својих сарадника он је ослонио на Југословенски одбор у Лондону, правдајући то наводом да се у Јужној Америци “налазе готово сами Хрвати”, док у Сједињеним Државама “има више Хрвата и Словенаца а мање Срба… У јавности неће се говорити о сакупљању за војску, него о сакупљању за рад у фабрикама за муницију и радове на послу у Француској и Енглеској” (12, док. 91, 141-147). За сваки случај, Прибићевић завршава свој план напоменом да је он сачињен “на основу споразума, који имам у сваком погледу са Југословенским одбором који нас је примио врло лепо”.
Како видимо, добра воља за купљење добровољаца постојала је и у Одбору и код српске владе, али, чини се, Савезници су још увек отезали.
Чак ни на самом крају јула српској влади није био одобрен тражени кредит од десет милиона франака, а француско и енглеско посланство у Сједињеним Државама још увек нису имала инструкцију на који начин треба да “официјелно” помогну рад на прикупљању добровољаца. Због премишљања да ли о кредиту и дипломатској подршци треба да се договарају владе Србије и Француске, или то треба да ради делегат српске војске у француској Врховној команди, интервенисао је и Пашић. Он је најпре приговорио целој дотадашњој процедури, јер “није потребно било звати Прибићевића пре него што би се горе поменута питања уредила. Сад се види да ту ствар треба из нова и другим путем покренути и да на њој није ништа позитивно решено”. Тај “други пут” Пашић је формулисао у телеграму упућеном у Париз српском посланику Веснићу: “У Северној и Јужној Америци има много Југословена, који би радо дошли у Србију да се боре за ослобођење своје отаџбине, али прво немају средства да се врате, друго немају лађа, које би их транспортовали, и треће требало би организовати ту ствар тако да северноамеричка влада гледа кроз прсте врбовања, и да их неки биро у Канади прима, уређује и транспортира у напред означено место у Француској или, а отуда пошто се организирају, спреме и наоружају шаљу у Солун. Ако ту идеју прихвата француска влада и ако за њу задобије енглеску владу онда би се могло приступити њеном остварењу, за што би требало решити: прво, нарочити кредит од 10 милиона, јер ће бити најмање десет хиљада младих здравих војника. Друго, одредити лађе, које ће их постепено превозити. Треће, одредити место у Канади, где ће се скупљати и одакле експедирати.
Четврто, одредити место у Европи где ће долазити и организирати се, и пето задобити прећутни пристанак северноамеричке владе да гледа кроз прсте врбовање и интервенира тек тада, кад јавно повреде прописе против врбовања. Тек тада кад се све горе поменуто добије и осигура, можемо шиљати наше људе у Америку да врбују људе” (12, напомена уз док. 73, 99).
Мимо тога, француска и енглеска дипломатија и даље су покушавале да изнађу решење за српски добровољачки проблем, који се, по њиховом схватању, у целини налазио у Америци. Знало се, наиме, да америчка влада не допушта страним војним (и другим) мисијама да на њеној територији регрутују било чије грађане, али се не супротставља уручивању редовних позива за служење војног рока. Такво негативно искуство имали су, на пример, и Енглези, кад су, немајући још обавезно служење војске, желели да приступе добровољном регрутовању својих сународника у Сједињеним Државама, али су наишли “на одлучно супротстављање”. У складу са таквом логиком, проблем “југословенских” добровољаца скоро је нерешив, пошто се ради о регрутовању “у већини” аустроугарских поданика за рачун српске владе. Енглези су били вољни да се прикупљању добровољаца приступи у највећој тајности, али је велико питање да ли се тајност може очувати с обзиром на мере које ваља предузимати и број особа које би у посао биле укључене. Наравно, постоји бојазан да се цео посао открије чим се одреде места у Канади у којима би се добровољци окупљали. (Енглезима је морало бити познато са коликом је неопрезношћу наступао чак и Михајло Пупин, који је у једном писму француском амбасадору у Њујорку помињао цифру од милион динара добијену од француске владе за врбовање добровољаца. Амбасадор је с разлогом био забринут због те непромишљености, јер је писмо могло бити отворено “на погрешном месту”; он је о томе инциденту обавестио и своје Министарство спољних послова, изнова подвлачећи “да је у нашем интересу да свако кршење закона буде везано за немачко име, а не за наше” (12, напомена уз док. 93, 149).
Французи су добро знали да је српска влада итекако заинтересована да бројно ојача свој армијски састав, па је њихов министар рата, иако су му све тешкоће биле добро познате, 8. октобра предложио председнику владе Аристиду Бријану да се ипак крене у подухват. Не треба губити време у предвиђању могућих тешкоћа, написао је он, већ се мора изнаћи начин да се те тешкоће превазиђу. Циљ је да се добровољци окупе, јер је српској војсци битно да одржи своје бројно стање и створи неопходне резерве у људству. Министар је подразумевао “да регрутовање југословенских добровољаца треба да се обави у највећој дискрецији, посредством српских изасланика и без званичног мешања француске, енглеске и српске владе. Из- гледа уосталом договорено да југословенски добровољци морају да оду у Канаду слободно, не у групи, да се не би повредила преосетљивост САД”. Што се тиче транспорта до Европе, британска влада је и раније сматрала дане треба закупљивати специјалне лађе, већ да се превоз мањих група може обезбедити и бродовима са редовних линија. Због тога, министар је затражио да се регрутовање добровољаца настави, а да британска влада наведе канадске градове у којима би се добровољци окупљали (12, док. 74 и 75, 100-102).
