Број српских добровољаца у Првом светском рату био је скоро двоструко већи од оног у балканским ратовима и износио је најмање 193.200, од чега око 56.600 из двеју српских краљевина (тачке 1, 2, 3. и 10) и око 136.600 са стране (тачке 4-9), како следи:
1. најмање 25.000 у шест прекобројних пукова српске војске;
2. 1.300 младих каплара из ђачке формације;
3. око 17.200 добровољаца у црногорској војсци, међу њима и око 3.000 повратника из Америке;
4. око 50.000 пребега преко Дрине, Саве и Дунава, непосредно пред рат и на самом почетку рата (74, док. 215, 312), у коју цифру ваља укључити и пребеге из Бачке, Баната и Срема;
5. око 10.000 добровољаца из реда аустроугарских војника заробљених у Србији;
6. око 40.800 добровољаца из исељеништва, највећим делом из прекоморских земаља, међу којима се налази и оних у тачки 3. већ поменутих 3.000 добровољаца у црногорској војсци (рачунатих у добровољце “из двеју српских краљевина”);
7. око 3.500 (а можда и свих 4.000) добровољаца из руског заробљеништва, који су на српско ратиште стигли Дунавом, с јесени 1915. године;
8. око 30.800 добровољаца из руског заробљеништва, који су ратовали на Добруџи и на Солунском фронту. Према једном извору (74, док. 215, 312. и 365), кроз Српски добровољачки корпус у Одеси прошло је укупно 48.857 људи, док други извор (32, 22) каже да је “позната ствар, да је… кроз допунски батаљон (тог Корпуса – ИП) прошло максимум 60.000 добровољаца”. Током бојева у Добруџи, Прва добровољачка дивизија имала је 755 погинулих, 671 несталог и, по претпоставци, бар 1.200 трајно онеспособљених од укупно 6.463 рањеника (50, 121). Из Корпуса је “изашло” укупно 24.165 војника и официра: до краја 1916. године дезертирало је 7.418 лица, а иступило је око 1.500 Чеха и Словака (74, док. 215, 312); с пролећа 1917. године иступило је 12.284 “дисидената” (50, 157. и 174); на путу до Солуна изостало је, из неодређених разлога, укупно 2.363 добровољца (50, 185, 187. и 190). Крајем 1915. године стигло је у Србију око 3.500 (74, прилог III, 365), а на Солунски фронт још око 24.760 добровољаца (50, 139, 186. и 195). Из свега тога произилази да се добровољачки статус не може порећи овим двема последњим групама (28.260), као ни погинулим, онеспособљеним и несталим – највероватније убијеним – (2.626), у укупном броју од око 30.880 добровољаца. Ако се овом броју дода и укупно 24.165 лица изашлих из Корпуса, значи да је кроз Корпус прошло свих 55.000 бивших руских заробљеника.
Ни ова цифра неће бити баш најсигурнија уколико узмемо у обзир да је нешто српских добровољаца (не зна се колико, али тај број није могао бити безначајан) “заостало у Русији због болести, и борило се после у савезничкој војсци на Мурману против бољшевика (16, 14).
Ипак, ваља знати да су углавном све евиденције о људству у Корпусу биле несигурне. Тако, на пример, од укупно 2.265 “несталих” у Добруџи, доцније се 657 људи нашло у Допунском батаљону, пошто су за време боја отишли с рањеницима у Одесу (50, 121-122). Или, пуковник Ђурађ Јосифовић, командант Прве бригаде, завршавајући операцијски дневник своје јединице написао је: “Не могу прежалити, што су у овом дневнику нетачни губици погинулих и рањених; услед веома тешких услова нисам био у стању да прикупим велики број јунака погинулих и рањених” (50, 122). Ако је већ тако, онда се са сигурношћу може рећи да ни број дезертера и изашлих из Корпуса није био тачно евидентиран, а са пуном сигурношћу то исто може се рећи и за број војника придошлих у Корпус током 1915. и 1916. године (74, док. 215, 312), кад су по месецима уписивани округли бројеви, отприлике: 500, 6000, 6500, 3500, 1500, 2000, и тако даље.
9. најмање 1.700 припадника страних медицинских мисија у Србији, на Добруџи и на Солунском фронту;
10. око 13.100 јабланичких добровољаца у Топличком устанку, од којих је 1.397 убијено, 2.500 интернирано (тамо, у интернацији, убијено је још 369 лица), а око 300 је учествовало у завршним операцијама током солунске офанзиве (115, 247. и 258). Између двају светских ратова добро се знало да је у припрему Топличког устанка била упућена и Команда савезничких војсака на Солунском фронту, да је устанак донео бројне жртве и да се кривице за све то није могла ослободити ни српска Врховна команда; за званичне политичке и војне факторе у послератној Србији био је то довољан разлог да се истина о устанку прећути и што пре преда забораву. То се најједноставније могло остварити применом оне наредбе са самог почетка 1917. године, кад су “укинути” сви “добровољци, наши поданици, способни за војну службу”(1, док. 58, 79); по тој логици, као “нашим поданицима”, топличким устаницима није се дало да се “умешају” међу добровољце. Касније, пошто је Србији натурена комунистичка идеја, тема је постала сасвим неприкладна, јер је новој власти, и иначе заинтересованој за сузбијање такозване “српске хегемоније” и за остварење “српско-бугарског братства”, било особито стало да улога бугарске политике и војске у Топличком устанку остане у што дубљој сенци и, по могућству, непримећена.
Мимо наведених цифара, у расположивој грађи о Првом светском рату срећемо се са још две велике групе српских добровољаца које “југословенска” историјска наука још није помињала:
а. после пробоја Солунског фронта, непосредно по уласку српске војске у Црну Гору, кад је крај рата био сасвим известан, и кад су се прикупљали црногорски обвезници (“њих 10.000 у прво време”), министар војни поставио је председнику владе питање “како третирати ове људе, да ли као српске обвезнике или као добровољце”. Министров предлог да се они третирају као обвезници Пашић није прихватио, него је 4. новембра 1918. године, белешком на полеђини министровог упита, одговорио: “Црногорце треба сматрати као добровољце!”. Разлика није била безначајна; поред веће плате, добровољци су имали право на пет, односно три хектара земље (27, 136). Пошто се, дакле, радило о лицима која су у српску војску добровољно ступила до 5/18. новембра 1918. године, упркос томе што су их српски војни органи олако “превели” у обвезнике, у укупном броју српских добровољаца у Првом светском рату мора и за њих бити места;
б. око 11.000 добровољаца “заборављених” на Далеком истоку, у време док су се делови Српског добровољачког корпуса кретали Сибиром на путу према Солуну. Траг о томе неуобичајеном догађају оставио је ђенерал Михаило Рашић, током неколико ратних година српски министар војни: “Сви смо били изненађени кад нас је 1918., по уласку у нашу Србију, француска Влада известила, да на крајњем истоку Сибира, близу Владивостока, има на 11.000 наших војника са неколико официра добровољаца и молила нас да пошаљемо тамо неколико старијих српских официра” (161, 14). Из тога што се реч добровољаца налази поред речи официра не треба закључивати да се тамо налазило неколико официра добровољаца. Радило се, заправо, о 11.000 српских добровољаца из Српског добровољачког корпуса из Одесе, који су, из ко зна ког разлога, залутали на путу кроз Сибир, те нису ни стигли до Владивостока; због тога им се није дало ни да стигну на Солунски фронт и учествују у његовом пробоју.
