Неизвесно је да ли на ту групацију мисли и Војна енциклопедија (5, књига 2, 497), кад пише да је “Корпус у неколико транспората пребачен преко Архангељска у В. Британију, одатле у Француску, и коначно у Солун, изузев две групације које су транспортоване преко Далеког истока (једна од њих, тзв. Мурмански одред, стигао је у земљу тек по завршетку рата)”.
С овим двема групама, укупан број српских добровољаца у Првом светском рату повећава се на најмање 214.200.
У овој само наизглед високој цифри нема ратника из такозваног Мурманског одреда. Нема ни оних 5.402 добровољца из батаљона Руса и 306 Чеха које у Народној скупштини помиње министар војни Душан Трифуновић (168, број 261 од 14. новембра 1926) . Нема ни оних Помораваца за које један француски официр пише да је “сваки… истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су се угнездили на литицама и који су били немилосрдни”. И нема оних “око 25.000 заробљеника из Италије приправних да ступе у добровољце”, које енглески генерал Планкет помиње у разговору са генералом Д’Епереом, а које Италијани “у мањим скуповима употребљавају на разним одсецима фронта у италијанској униформи и под њиховим заповедништвом” или их је размењују за своје сународнике у аустроугарском ропству и шаљу у чехословачку легију и у румунске “извидничке чете” (35, 78).
Не зна се како је српска влада поступила с француским извештајем са самог краја Великог рата, али је извесно да је новосадска Застава додатно упозорила да “потребна је брза помоћ за спасавање остатака Срба добровољаца” (168, број 10, јануар1921). Повод за такво писање налазио се у ретким писмима српских добровољаца заточених у руским логорима; из њихових писама могло се сазнати да је тада по Русији било расејано неколико десетина хиљада Срба и да су сви они били остављени “на Божју вересију”. Застава је писала да “од како су несретном Русијом овладали Јеврејин Троцки-Бронштајн и његова разбојничка банда, од то доба је Русија постала прави пакао за сваког доброг Словенина, а особито за оне Србе, који су се као добровољци уза Чехе и Пољаке борили против немачких плаћеника: бољшевика”.
Може бити да се ту радило о добровољцима које је руска војна команда издвојила из Српског добровољачког корпуса за своје војно-политичке потребе, на начин описан у једном писму из Владивостока, датованом 6. маја 1919. године:
“Када сам 1915. године био заробљен, био сам тешко рањен у трбух, да сам једва жив остао; лежао сам у болници 3 месеца, нисам могао ни да се с места помакнем, но после тога сам ипак некако оздравио. 1916. године сам поступио у I Српску Добровољачку Дивизију у Одесу и био сам као писар у штабу допунског баталијона, а 1917. године сам био откомандиран на фронт у Добруџу у енглеску болницу за писара. Ту сам проживео целу годину, врло ми је добро било, али 1918. године сам морао ићи даље, јер су Немци наступали на Украјину. Отишао сам на Кавказ у град Ростов на реци Дону ал’ су Немци и тамо дошли и морао сам опет даље; дошао сам у град Самару на реци Волги. Овде сам био, када се чешко-словачка војска подигла противу тако званих бољшевика. Бој је трајао три дана и на крају Чеси победе. Онда је власт била овде чешка, ал’ након три месеца бољшевици надвладају Чехе, тако да смо морали и ми Срби да идемо даље одавде, пошто су и наши неки одреди овде се борили са бољшевицима”, односно против њих (168, 7. јануара 1920).
Наравно, “неки наши одреди” били су “позајмљени” из Српског добровољачког корпуса, али, исто тако, могли су то бити и добровољци који из заробљеничких логора нису ни стигли до Одесе, већ су “пречицом” укључени у војне операције руске војске против бољшевика. Највероватније, за ову другу врсту српских добровољаца није се ни знало у Корпусу у Одеси, још мање у српској Врховној команди на Солунском фронту; разумљиво је стога што Краљевина СХС, касније Југославија, за те добровољце није ни хтела да чује. О једној таквој јединици пише и Застава:
“Кад су Чеси на истоку Русије образовали фронт против бољшевика, онда је покојни јуначни мајор (Матеја) Благотић у Русији образовао од дотадашњих Срба заробљеника један добровољачки пук, на челу кога је храбри мајор отео од бољшевика град Казан и том приликом је мајора Благотића један Маџар бољшевик убио, а благодарни Руси његов пук назваше именом погинулог јунака… Већину тога мукотрпног пука сачињаваху Срби из крајева бивше аустро-угарске монархије… Али временом положај те шаке јунака у сред леденог Сибира постајаше све очајнији. Чеси се погодише с бољшевицима, Французи исто тако и сви одоше у Европу натоварени руским златом и другим благом. А Срби остадоше, без игде ичега, и без брата и пријатеља, у дубини Сибира, остављени на милост и немилост крвожедним бољшевицима; и официре, и подофицире, и редове стрпаше у логоре, голе, босе, гладне, а за стражаре им поставише наоружане Мађаре, сада најамнике бољшевичке. Може се мислити, како ти Маџари поступају са Србима, који су њима поверени на чување!!” (168, број 10, јануар1921).
Из оног писма из Владивостока сазнајемо да је један “југословенски пук” био стациониран и у Томску, али и да се велик број Срба могао срести и другде у Сибиру:
“У Владивостоку су се тада могле видети све војске, које су ратовале са Немцима и то американске, енглеске, канадске, јапанске, кинеске, пољске, српске, чешке, талијанске, француске, латишке, руске и још тамо неке, да се не може ни сетити све. Сва је та војска овде донесена да ратује против бољшевика, али осим руске народне армије, коју предводи адмирал Колчак и осим Јапанаца ови сви остали су отказали. Са нами Србима овде данас врло рђаво опстоји; нас има овде у Сибирији Југославена до 50 хиљада и хоће да нас баце у борбу, ал’ људи су просто отказали и неће, тако да не знају шта да раде с нама. Кући неће никако да нас носе, а ми овде само једемо готов лебац. Шта ће бити са нама, сам Бог нека зна” (168, 7. јануара 1920).
О великом броју заробљених Срба, Хрвата и Словенаца по Русији писали су др Мандић и др Јамбришак; у заробљеничким логорима налази се “120.000 људи нашег народа… за које ми знамо”, а неке информације казују да их има и свих двеста хиљада. По њиховом схватању, без обзира на то како се рат буде окончао, толико људство не би смело бити препуштено само себи; револуционарне прилике у новој совјетској држави не погодују најповољнијим решењима, али су они, врло оптимистички расположени, тада уверавали да ће грађанске странке ускоро, још пре краја рата, “преузети мах” (74, док. 222, 324).
