У нади да ће се нешто ипак учинити за добровољачку ствар, 7. марта 1920. године одржан је у Новом Саду конгрес српских добровољаца “из свих ослобођених крајева нашега Краљевства”. Сазивачи конгреса подсетили су том приликом да су “она наша деца, што пребегоше у Русију и Србију, или беху тамо заробљени, сматрала за своју свету дужност, да се формирају у добровољачке јединице, да припомогну јуначкој војсци мајке Србије и Антанте у одлучним борбама на солунском фронту. Ту су добровољци… много припомогли да се пробије непријатељски фронт, да се разгроми војска модерних варвара и да се зада смртни ударац онима, који су ишли на уништење српског народа и европске цивилизације”. Добровољцима са Солунског фронта држава је, доделом добровољачке земље, већ почела да се одужује, док су по страни још увек стајали добровољци са Добруџе, они који су “недовољно наоружани и одевени, без довољно друге опреме, тукли подлога Бугарина и његове савезнике… Њихове физичке, а још више душевне муке беху неизмерне, ус- лови под којима су се борили ужасни и зато ни њихови подвизи не смеју бити потцењивани”(168, број 53 од 7. марта 1920).
Конгрес је једино могао да затражи “да државна влада без изузетка и промена изврши дато обећање нама и да свима добровољцима без разлике додели обећану земљу”; он је био против подела према занимању српских добровољаца и против наума да се доделом земље само земљорадницима измени смисао ратне одлуке српске владе(168, број 65 од 21. марта 1920).
Добровољачки проблеми и даље су се тешко и споро решавали, тако да су њихови протести били редовна појава:
“Још од дана ослобођења па до данас не осетисмо никакве благодети за све оне поднесене патње, муке и свете жртве на бојним пољима, а за славу и слободу српског имена. Док се бившим аустријским војницима инвалидима излази на сусрет и дају концесије, да могу у компанији са богатим Јеврејима отварати велике трафике, дотле смо ми добровољци, ми, којима припада велики део заслуге за ово стечено, гурнути у страну. О нама је створена нека саката уредба, стварана је без нас, а против наших интереса. Створио ју је некакав »интерминистеријални комитет«, састављен из болесних мозгова бивше Аустријанштине. Иако смо се ми већ у неколико прилика одлучно оградили против свега тога… нама се пришива шамар за шамаром… Тако ево последњих дана прочитасмо објаву: Да се добровољци, који су у прошлој економској години добили земљу, »уздрже од обрађивања исте за који дан, докле се то питање у Министарском Савету не реши«.
Шта то значи? Прошле економске године добисмо земљу, када се пшеница већ није више могла сејати. Ове пак године наређује нам се, да се уздржимо од рада за који дан, док се питање наше не реши и док се ово златно време не поквари, те да опет останемо и ми без зрна, а и хиљаде јутара незасејано пшеницом. Истина Бог, ти, који решавају о нашој судбини, нису при себи, или пак свесно хоће да изазову xумбус… Они се с нама отворено титрају, исмевају нас и цепају ратара од занатлије, учитеља, радника и чиновника. Права метода покојне тета-Аустрије, чије су слуге до јуче били наши данашњи власници. По томе се види отворено, колико су јој верни и одани били, кад ни данас, после њене срамне смрти, не могу да забораве ону гнусну методу: Поцепај па владај!… Оно што је с нама до данас учињено, више је него брука. Неколико ћефчија и злоћа, којима је можда криво, што у нашим редовима не беше више њихових него нас, већ и оно, што беше, није ваљало, па хтеде и нас да зарази. Данас отворено браћу Добруџане не признају. А ко је створио од онако славне војске, каква беше I Срп(ска) Добров(ољачка) Дивизија, која је задивила свет, банду? Ваши рођени, ваши најрођенији, а можда се данас баш од тих истих и који међу вама самима налази.
Српски добровољац није ступао у бојни ред за плату од 150 рубаља месечно, али хрватски официр јесте. И онда српски добровољац, са Србима официрима, тражио је одлучно да иде на солунски фронт, да се тамо сједини са браћом из Србије, а браћа официри Хрвати гледали су то да осујете… Они створише од силне и јуначне војске банду. Они створише дисидентско питање.
А ви бисте сада, да бисте их прикрили, јер су ваши рођени, па треба да лакше стварају себи каријеру, да баците сву кривицу те велике несреће по наш напаћени народ, на Србина војника, борца, који незаведен од оних ваших није ни за тренутак престао да осећа и дише српским народним духом” (168, број 238 од 23. октобра 1920).
Тако за време рата, а у мирнодопским условима Министарство за аграрну реформу, које су у првих седам краљевских влада (до марта 1921) водили хрватски политичари, читав добровољачки терет пребацује искључиво на Србе:
“Има ли се на уму још, да су добровољци искључиво Срби из српских крајева и места, где нема државне земље на располагању, онда тај терет пада само на Србе поседнике, који су и за време Аустрије, у миру, највише прилога давали и шаком и капом потпомагали српске установе: гимназије, Матицу Српску, девојачке школе, препарандије, позориште, штипендије за сироте ђаке оснивали… Често казне друге сироте раднике, бива да су ти имућнији власници већ издали своје земље под закуп сиротињи, ова их поорала и засејала, па се тако засејана земља одузме власнику к’о бојаги, а у истину тој сиротињи, која их је поорала и засејала, тако да ова остаје без хлеба те године, јер се земља у невреме доцкан одузме, кад се друга не може више житом засејати… Где нема имућних људи да тај терет поднесу, сваљује се на црквене општине и земљишне заједнице, дакле опет на појединце и опет само на Србе… Само што министарство отворено не каже: кад хоћете ваше добровољце да награђујете, награђујте их ви Срби из вашег иметка, а не из иметка других” (168, број 255 од 13. новембра 1920).
Писано је тако с разлогом, јер су хрватски политичари, чак и они које су “окривљивали” за југословенску оријентацију (како је то понекад подсећао Милан Грол, “сви се изјашњавају за Југославију, ако се друкчије не може”), пружали грчевит отпор сваком покушају да се добровољачка питања реше у интересу самих добровољаца. “Указивање посланика из Србије на огромну жртву Србије у рату (и жртву српских добровољаца, наравно – ИП), и на малу заинтересованост нове државе да се те ратне ране што пре зацеле, изазвало је најоштрије реакције Хрвата, па и оних који су били опредељени за заједничку државу. Мате Дринковић из Хрватске изјавио је на једној скупштинској седници да све приче о жртвама Србије (и српских добровољаца, наравно – ИП) имају за циљ само једно: да докажу »да би се Хрвати морали покорити Србима«, да би »Хрвати морали да се жртвују«, али Хрвати,»кад им се каже – покорити се, морају одговорити – не можемо и нећемо«, нагласио је Дринковић” (198, 138).
Са признањем Добруџанских добровољаца ишло је тешко, тако да су се повремено у штампи појављивали и напади на ђенерала Стевана Хаџића, некадашњег команданта Прве српске добровољачке дивизије. По природи ствари, Хаџићева одбрана увек се сводила на заслуге Добровољачке дивизије, али и на сопствене:
“За свој рад и држање у Добруџанским борбама, I српска добровољачка дивизија, којом сам имао част да командујем, добила је: две царске похвале, једну похвалу од Румунског Краља и једну најдрагоценију, која је аеропланом била послата из Солуна, од нашег Врховног Команданта. Војници пак и официри 1. српске добровљачке дивизије били су одликовани највећим орденима српским нарочито донетим из Солуна, Руским и Румунским; од наших савезника, Руса и Румуна, ова је дивизија проглашена као најславнија у Добруџи, па је као таква и највећи број одликовања добила од ма које савезничке дивизије у Добруџи. Ја пак лично предложен сам од Руске Врховне Команде нашој Врховној Команди за производство у ђенерални чин, а од мога непосредног команданта – 47. Руског корпуса – за Георгијевски крст 4. степена. У току самих операција подарен ми је крст Светог Владимира 3. степена с мачевима, од Румунске Врховне Команде одликован сам највећим њиховим ратним орденом »Михајло Витез« 3. степена и орденом Румунске Круне 3. степена с мачевима. Француска Врховна Команда, на предлог ђенерала Бертлоа, одликовала ме је Ратним Крстом са палмом, а наш Врховни Командант, на предлог начелника штаба наше Врховне Команде, за заслуге у Добруџи одликовао ме је Карађорђевом звездом 3. степена с мачевима”.
