У потрази за побудама. Бавећи се једном од књига о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918. године, Ђорђе М. Србуловић примећује да је добровољачко ратовање не само изузетно важна појава у дуговекој српској историји, већ је оно и својеврсно национално предање, односно традиција. Питајући се „где су корени ове традиције: у религији, етнологији, култури, психологији”, он констатује да то није питање „само за историчаре, њиме би требало да се позабаве и многе друге струке. Ово је нарочито важно у данашње време, када се такозвани мондијалисти баве »реформом« војске по задатку добијеном са стране, и кад имамо чудну појаву, до сада незабележену у Срба, да се млади, снажни и здрави људи, уместо да остану верни прадедовској традицији, пре одлучују на такозвано цивилно служење војног рока (без обзира на то колико та и таква институција била за њих лично понижавајућа и срамотна), било због наводног приgовора савести, било због личног незадовољства новопрокламованим »реформама« и због пригушеног отпора упорном настојању демократских политичара да српску војску реформишу на штету Србије и српског народа; реформисања које доводи у питање и опстанак Србије као државе и Срба као историјског народа” (146, 7-8).
Несумњиво, извор националног предања које Србуловић помиње, налази се у српском патријархалном поретку и моралним вредностима вековима ствараним, баштињеним и оплемењиваним у њему. Истина, Јован Цвијић тврди да су културне елементе патријархалне цивилизације динарски Срби преузели „од старих Илира, Трачана, Келта” (147, 158), али он то чини пажљиво избегавајући историјску истину да су Илири и Трачани стара српска племена, а Келти војнички ред у српском народу. Ипак, и без обзира на стварну старину српске патријархалне цивилизације, он каже да „патријархални режим Балканског Полуострва не треба сматрати као ниско културно стање; ово становништво има своја морална схватања често високога реда, оригиналан начин разумевања живота, социјалну и економску организацију, извесне установе, уметничко осећање изражено на првом месту у поезији и орнаментици”.
Мада у заблуди о српској „закарпатској домовини” и произвољно закључујући да је српска племенска организација слабила и, чак, ишчезла „под утицајем Византије и под владом јужнословенских држава у Средњем Веку”, Цвијић признаје да је српско патријархално становништво под турском влашћу „као етнографски најочуваније и најснажније, формирало… идеје, осећања и моралне погледе који испуњавају његов фолклор и утичу на његове акције… Најочигледнија је карактеристика патријархалног режима нарочита друштвена и економска организација… Са овом друштвеном организацијом у племена и задруге у тесној су вези облици материјалног живота и психичке особине. У области ове културе живе физички најјача и етнографски најсвежија племена и народи Балканског Полуострва. Језгро је овог културног појаса Црна Гора, планински склоп црногорских Брда, суседних крајева Херцеговине, и северна Арбанија (која је у прошлости, мада Цвијић то не каже, била српска покрајина, а у њој Скадар као престони град свега Српства – ИП)… Овде се… одржао појам племена, братства и родова и племенска… организација… То су најплоднија и најекспанзивнија племена, из којих готово непрекидно теку струје насељавања и плаве суседне области. Сви су поглавито сточари. То су људи од снаге и моћи… Задобијају чврстим, горским моралом, дубоким осећањем за заједницу и пожртвовањем, које не престаје ни пред најдрагоценијим жртвама. Из таквих способности духа и тела потичу многобројне прегнантне етнографске и антропогеографске одлике” (147, 154-156).
Српска завештања. Традицијом у Срба бавио се, на особен начин, и Радован Самарџић, у први план истичући њихову исконску потребу да „завештања своје прошлости” кроз векове сачувају као стварни и несумњиви темељ свог опстанка; бојазан да би могли изгубити везу с прошлошћу урасла је у њихово биће и преобразила се „у понос својим наслеђем”.
Толика и таква везаност за традицију није била непозната ни српским непријатељима, тако да су се они, у двама светским ратовима, свесрдно трудили „да путем геноцида смање њихов број до близу уништења и да, поврх тога, оспоре преживелом делу тог народа будућност, укинувши му традиције”. Ако су Срби ипак успели да умакну таквим замислима „спољних непријатеља”, није им се дало да се одупру злу домаћему: тек увезена комунистичка идеја, измишљена на европском Западу а намењена искључиво за обрачун с православним руским и српским светом, наметана је тако што је затечено национално, верско, културно, историјско и свако друго наслеђе рушено из темеља, на начин који су његови творци називали револуционарним, а на њихово место „инсталисане” су установе новог поретка, замишљеног без вере, породице, својине и других људских својстава. У сваком случају, ратни походи против Срба, удружени с наказним комунистичким идеjама, приближили су Србе оним границама, „од којих почиње биолошка и духовна равнодушност” (153, 7).
Нажалост, Србима такво искуство није било првина. Јер, и кад је немањићка држава пропала, они су сматрали „да је туђинска сила пролазна, а да је обнова царства Немањића извесност, без обзира колико дуго треба на то чекати” (153, 8). Услови у којима су се Срби тада нашли били су онеспокојавајући, нарочито због тога што се тај нови поробљивач чинио неуништивим, а можда и зато што су његове границе и снага биле недовољно познате осталом свету. Мада је „потпадањем под турску власт, српски народ могао изгубити наду у потоњи живот”, није му се то десило. Исконски наслућујући да „нема извеснијег пута који води ишчезавању једног народа од сазнања безнадежности” (153, 9), он се понајпре ослонио на своје традиционалне институције, на цркву и месну самоуправу, а потом и на све оно што је сматрао својим предачким наслеђем.
Потлачени, у рајинском положају, без сопствене властеле, под надзором грчке цркве, Срби су још у првим деценијама турске владавине почели да се осипају, нарочито по рубовима, али је извесно да им се и језгро одржавало с превеликим напорима. И ту, онај „понос својим наслеђем”, нагнао их је да се обрате својим традицијама и да опстану уз ослонац на њих. Иако без оне вертикале која би народ у целини усмерила ка успону, „Срби су се духовно прилагодили непрекидним подсећањем на своју некадашњу величину и славу. Њихова историја, од чије су грађе стварали своје епске песме, ушла је у основе њихове борбе за опстанак… Какво му је некада било царство, и шта су изгубили, сведочили су српском народу и они манастири и цркве које им Турци нису порушили… Предање одржавано и преношено песмом било је у потпуном складу с оним што се могло видети у облику старих здања и фресака на њиховим зидовима. Скромни летописци, којих је било међу калуђерима, трудили су се да према старим књигама и легендарном предању сачувају историју од заборава. Није било немогуће да из њихових списа по нека идеја или какав податак продру до оних који су песмом стварали историју” (153, 9-11), а лако је могуће да је и међу монасима било оних који су на расположивим историјским подацима градили српску епску поезију.
