Историјско и епско. Ту испреплетеност историјског и епског у српском предању, али и многе празнине у усмено преношеној српској историји, Радован Самарџић оправдава трудом епских певача да допринесу очувању самосвести својих слушалаца у обичном пуку. „Било је и у најширим слоје- вима оне мудрости кад се зна да живот престаје губитком памћења. Због тога се (усмени) хроничар трудио да успостави и очува вертикалу, сачи- њену од историјских, моралних и песничких примеса, услед које ће се васцели српски род држати усправно. За њега је поредак чињеница, почевши од хронолошког, био мање значајан од снаге поруке његове песме. На истој сцени код њега се понекад нађу личности из разних епоха или из непре- мостиво удаљених места. Он је често намеравао да просто разоноди слу- шаоце, па им је певао или казивао о разним згодама које су се дешавале иза кулиса важнијих догађаја. Јер, да би подучила, историја мора и да забави. И у таквим случајевима, хроничар се препуштао машти, не водећи увек рачуна о веродостојности своје фабуле. Упркос свему, иако епским памћењем и певањем није успостављена целина српске историје (бар до завршетка напора голоруког народа да створи своју државу и препусти сређивање наслеђа другима), образовани су током времена тематски циклуси песама који се један на други надовезују и дају поетску илузију те целине. Не само због спољашњих сметњи него и због жеље самога пука, на челу с певачима, да историју прилагоди својим потребама, нестало је из колективног сећања читавих раздобља, а камоли збивања и знатнијих личности, али је – у накнаду за то – остала представа прошлости једног народа у великој мери сагласна његовим духовним захтевима, жељама и могућностима. А у томе је, управо, доказ да српска усмена хроника није само историја једног народа у стиховима него и подстицај том народу да преживи и да се, више од тога, стално управља ка слободнијој будућности. Епска песма је била она снага која је уздизала српску вертикалу” (153, 31-32).
А кад је 1557. године, с ослонцем и на тако епски уздигнуту српску вертикалу, васпостављена Пећка патријаршија, тај чин особито је допринео духовном уравнотежењу српског народа: на основама свог православља, историјских предања и устаљених правила моралног живота и друштвеног понашања, и не одступајући од сопствених традиционалних вредности, Срби су себи створили једну привидно нову патријархалну цивилизацију (153, 12-13).
Подразумева се да је и та нова цивилизација, чији су израз у њеном „витешком делу” били хајдуци и ускоци, добровољци у одбрани потлаченог српског народа, нашла своје место у епској поезији, прожетој једном заиста самосвојном идејом, „немирењем са ропством, жудњом за слободом, тежњом за стварањем националне државе. У томе је велика етичка вредност њихова. Не прослављају оне освајање туђих територија, рушење туђих градова, отимање туђег блага, него одбрану од надмоћне и ружне силе… Читава наша епика у ствари је један бескрајни… поклич за борбу против насиља, ропства, нечовештва… један исти непомирљиви зов на жртве, на погибију – ради праведнијег и достојнијег живота. То су речи које као ватрене птице лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова… Оно што даје специфичну боју и чар оригиналности нашем српском изразу јесте стално укрштање елемената паганске митологије, хришћанских веровања и историјских догађаја – елемената који су се… налазили заједно и у животу самога народа” (158, 8-9,12, 48).
И у 17. веку „српско друштво остало је привржено традицијама, као исходишту народног бића”, иако су његови нови развојни облици врло често били засновани на нешто измењеним духовним обележјима. И поред тога, однос српског народа према сопственој националној баштини није се мењао, а „историјске традиције, преношене летописима и, више, епском песмом, које су само ојачале уласком нових јунака, ускока и хајдука, у свет предања, остале су блиске сваком Србину” (153, 13).
Године 1804. и касније, у данима великог покрета за обнову српске државности, историјско предање најлакше је свој пут до срца српских устаника и њихових сабораца са стране, добровољаца из Црне Горе и Херцеговине, из српских прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, из Арбаније и Бугарске, налазило кроз епско певање. „Можда није било устаничког логора без свога гуслара. Они су пратили војску у бојеве и, забављајући је на ноћиштима песмама о некадашњим јунацима, додавали овима најновије. Устанички догађаји одмах су улазили у историју и продужавали њен ток… Поврх тога, епско песништво доживело је… свој најбујнији процват и дало своје најбоље творце: песма је доспела до крајњих граница могућности свога развитка, исказом је постала савршена, моралним порукама изразито озбиљна, (а) као народна историја у стиховима већ распоређена по хронолошким и тематским круговима” (153, 19).
Наредне деценије 19. века донеле су Србима нешто мирније односе с Турцима (не рачунајући дипломатске и друге потешкоће Кнежевине Србије због учешћа неколико десетина хиљада њених добровољаца у одбрани Војводине Српске, 1848/49), што је довело и до „осеке епског песништва”. Учени Срби са свих страна Српске Земље, без обзира на то под чијом су окупацијом тада били поједини њени делови, својим бављењем српском историјом потрудили су се да своје „научно-критичке” поклонике и менторе увере како су манастирски летописци заправо незналице, а гуслари само гуслају некакве изанђале легенде. Школовани Срби могли су се тада срести само по варошима и, понекад, по мање или више доступним местима у равници, а гуслари су се збежали „у заосталије, претежно брдске крајеве или у оне области у којима је турска власт још била неокрњена”, баш како им је то народни геније и наменио: Оро Гњeздо врх тимора вије/ јeр слободе у равници није, или што се не хће у ланце везати / то се збјежа у ове планине / да гинемо и крв прољевамо / и јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу.
