„Трезвено и по задатку”. Ипак, „бурно раздобље српског романтизма у књижевности, политичким идејама и ослободилачком покрету Уједињене омладине… обележено је, поред осталог… и поновним оживљавањем култа народног епског песништва, као историјске и етичке основе не само планова кројених за будућност него и свакидашњег понашања”. У борбу за своје ослобођење, за стицање државне независности (Берлински конгрес 1878) и територијално проширење српским крајевима, ни Србија ни Црна Гора, али ни бројни добровољци из српских крајева са западне стране, из Војводине Српске и Русије, нису ушли подстакнути „новим таласом научне трезвености и политиком реализма, него и претходним покретом, чинило се, већ преживелих и одбачених романтичара”. (Наравно, ни добровољце из Србије, који су, нешто раније, прелазили Дрину хитајући у помоћ устаницима у Херцеговини и Босни, нису подстицала таква „идејна достигнућа”). Али, зато, да би Србији била додељена самосталност, они који су се налазили на том „новом таласу трезвености и политике реализма”, прихватили су кључни захтев европских сила да се српски народ одрекне своје националне историје. У остварење преузете обавезе и „писање домаћег задатка” свесрдно су се упустили тадашњи водећи српски интелектуалци, на челу са Стојаном Новаковићем и Иларионом Руварцем.
После тога, српска историографија кренула је са све новијим „критичким” причама о српској прошлости, али кад је почетком 20. века Србима пало у део да остваре коначно национално ослобођење, народно епско песништво и његове поруке, а не научно-историчарско штиво, вратило их је сопственом националном миту. „Надахнуће историјским традицијама, с којима су Срби ушли у ратове 1912 -1918, било је толико опште и распрострањено да за њега нису били потребни одређени извори: песници симболисти оживљавали су сјај епохе Немањића према представама сопствене маште, а прости сељак је (а не школовани грађанин – ИП), притегнувши опанак и зграбивши своју брзометку, одлазио у рат да освети Косово и ослободи браћу од туђина”. Са домаћим „простим сељаком” нашло се тада, раме уз раме, преко триста хиљада српских добровољаца из српских крајева под турском и аустроугарском окупацијом и из многих европских земаља; међу њима, приближно сваки шести приспео је из прекоморских земаља.
Српски добровољачки покрет током Великог рата (1914-1918) прича је за сва времена, понајвише због тога што је он изникао из дубоке вере у националне вредности и морал потлачених Срба. Јер, како је то у предвечерје Другог светског рата лепо запазио један немачки историчар, српски национализам у земљама под аустријском и угарском окупацијом није се исцрпљивао у простом иредентизму, већ се наслањао на духовне основе Свесрпства, оличеног у најплеменитијим достигнућима српске државности и српске духовности немањићке епохе. На тим је основама добровољачки покрет међу Србима из прекодринских, прекодунавских и прекосавских крајева и прерастао у свету мисију за ослобођење све Српске Земље и остварење великих идеала српског покрета из 1804. године (203, 194-195).
Но, они који су у националном заносу, верни традицијама сопственог народа и његовом предању, вратили сјај косовском миту, били су поражени у првом сусрету с историјском науком. Један од њих, потпуковник Душан Симовић, послат у Загреб да тамо заступа интересе српске државе, питао је војводу Живојина Мишића због чега српска војска није између Драве и Саве стала на реци Илови, до Јасеновца, него се зауставила у Западном Срему, на линији од Осека до Шамца, војвода Мишић је одговорио: „Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију”.
А тај Љуба Ковачевић био је земљак Мишићев, историчар, академик, професор Велике школе у Београду, главни секретар Српске краљевске академије, државни саветник. Према тумачењу његових биографа „југословенске” школе, „као историчар стоји поред Илариона Руварца на челу борбе против традиционалних схватања и романтичног патриотизма у српској историјској науци”. Друкчије речено, од таквих као Руварац, на пример, или Љуба Ковачевић, српски народ никад није имао користи, нити ће је имати; имао је и имаће само штете. Али, и за Мишића он је био човек са звучним звањима. Потврђује се тако да српски војници и политичари нису увек били превише самоуверени, самосвесни и сујетни, како се обично мисли, већ да су се при доношењу значајних одлука ослањали на људе од високог научног угледа. Нажалост, исто се тако потврђује да водећи српски интелектуалци, нарочито у судбинским тренуцима, тешко препознају националне интересе српског народа.
Па се нешто касније догодило да регент Александар одбије предлог војводе Мишића да се Срби окане илузије о заједничкој држави са Хрватима и Словенцима. Могуће је да је ова идеја била блиска и Александру, али он је био војни победник; ни њега није могла мимоићи логика да су се сва велика царства рађала на великим војничким победама. Можда је и његовом царству, као и свим царствима настајалим на бојном пољу, било суђено да падне пред временом, али не може бити сумње у чињеницу да су највеће српске трагедије током 20. века проистекле из српске небриге за сопствене националне границе и, истовремено, из превелике бриге за национални опстанак оних који су замишљено царство сматрали привременим прибежиштем.
И заиста, убрзо по стварању заједничке југословенске државе огласили су се они који су се почели супротстављати започетом историјском току. „Њихови планови… узајамно су се допуњавали и сводили на једно: треба уништити хегемонију српског народа радикалним смањењем његовог броја и територије, али и уништењем његових историјских традиција и насилним спречавањем да се оне више не обнове” (153, 23-25). По свему, био је то нови увод у општи геноцид над Србима.
Лева идеја на делу. Други светски рат и српско учешће у њему носили су нешто необичнија обележја. Иако су Срби ушли у овај рат искључиво са циљем да пред опасношћу од дојучерашње „браће и пријатеља”, нарочито Хрвата, Маџара, Шиптара и Бугара (колико ли их је, а Немце, који су Југославији били најнелојалнији од свих мањина), очувају голе животе, њихови напори били су злоупотребљени. Занемаримо ли оне који су међу Србе дошли са стране, са задацима још давно утврђеним у Комунистинком манифесту, том најјасније дефинисаном упутству за уништење руског и српског православног народа, носиоци антисрпске мисли били су, и овога пута, млади и школовани људи са Београдског универзитета, највећим делом недоуци, они који су студирали али не и дипломирали. И тако, лева идеја прошла је доста лако, мада се већина бораца одлучила на отпор наслоњена на косовски мит, онај о коме је 27. марта 1941. године, не марећи за „историјску дистанцу”, говорио и патријарх српски господин Гаврило:
„Пред нашу нацију у ове дане судба је поново била ставила питање: коме ће се приволети царству? Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, то јест царству Божијем истине и правде, народне слоге и слободе. Тај вечни идеал, ношен у срцима свих правих Срба и Српкиња, чуван и разгореван у светилиштима наших православних храмова и исписан на нашим крсташима барјацима, јутрос је освануо чист и светао као сунце, очишћен и опран од прашине, навејане на њ, и од сваке мрље… Чеда моја, у Духу светоме, понизимо се сви пред Богом и усправимо се пред људима. Ако је Бог с нама, шта нам могу људи? Ако је живети, да живимо у светињи и слободи; ако је мрети, да умремо за светињу и слободу, као и много милиона православних предака наших”(156, 251).
