Уколико се овом Патријарховом говору може приписати тренутно одушевљење оним што се догађало тек неки сат раније, навешћемо овде и неколико његових порука изговорених после три дана, у тексту под насловом У чему је значај 27. марта?
„27. март је по свом делу и значењу велики дан, који нас је у својој одлуци и патриотизму подигао до највишег степена до којег људи могу доћи. Он је израз и осећање целокупног српског народа, израженог у мислима и делу и као такав има особити значај. Он нас је муњевитом брзином све сјединио у светосавском родољубљу, диктованом нашом чашћу, која има јаку опојну снагу и делује као опијум на наша патриотска осећања, која су нам у крви урођена из млека мајчина. То симболише нашу решеност у спремности за највеће жртве, ако то витални интереси траже од нас… Изабрали смо пут Голготе и напојили свет нашом храброшћу… За Србе није било другог избора, осим овога, као што га није било ни са првим слободним Видовданом од Косова, 1914. године… Видовдан и 27. март су истоветни и по значењу и по садржини! Оба воде Царству Небескоме у одрицању живота у корист отаџбине! То је био и остао идеал и традиција српског народа кроз векове. Оба ова славна дана додирују се и допуњују! 27. март је задојен косовском етиком и духом Његошеве борбе, која прокламује крајње људске могућности, које су условљене губитком живота у спасавању отаџбине! То за свакога Србина треба да буде национално Јеванђеље и вечни закон, без ма каквог двоумљења… да би тако заувек живели у срцима свих Срба!”(156, 270-273).
Било како било, и тај је рат, све до 1943. године, док на територији окупиране Краљевине нису створени какви-такви органи државне власти, имао своје добровољце, у неодређено великом броју; били су то скоро све Срби. А тај рат, вођен углавном по Српској Земљи, узео је српском народу до два милиона четиристо хиљада душа; ту се рачуна и нерођено потомство, јер је највећи број директних жртава био у годинама у којима се заснивају породична гнезда и тек почиње рађати будући нараштај.
А онда, нови ратни победници, вођени својом револуционарном мишљу, „своју историјску грађевину” засновали су тек пошто су до темеља порушили све установе „поражене” претходнице. Србима су, поред доброг дела националних територија, отете све традиционалне вредности, а они проглашени „хегемонистима”; спречавањем да обнове своје историјске традиције, против њих је започет још један општи геноцид.
Велик допринос томе дали су комунистички „интелектуалци” изникли из српског народа, они који су пре рата на Београдском универзитету студирали, али им се није дало и да дипломирају. Наредних деценија, у „интелектуалном” рату против сопственог народа здушно су их помагали они који су у међувремену и дипломирали. Сада већ на кључним местима на Универзитету, они ће, и сами свесни да су времена тешка, нерадо признати да су и неки „независни” интелектуалци „под плаштом објективности и непристрасности, изрицали тешке и увредљиве оптужбе на рачун српског народа, што је доприносило да се у свету формира крајње неповољна слика о Србији и српском народу”. Универзитет не каже да је међу тим „интелектуалцима” било и професора с истог тог Универзитета, чланова Српске академије наука и уметности, истакнутих уметника, културних делатника и разних других „независних мислилаца”. Стидљиво признајући да „водеће научне и културне институције Србије… нису биле спремне да понуде научно засноване визије демократске трансформације друштва”, Универзитет прећуткује сопствену стварну одговорност за стање у коме се српски народ нашао током трајања првих двеју Југославија, нарочито у време док је Броз бринуо о неговању „слободарских и демократских традиција” истог тог Универзитета.
А одговорност Универзитета у Београду (и осталих универзитета и кул- турних и научних установа, наравно, заједно са Српском академијом наука и уметности, која се углавном попуњава из тога „интелектуалног” круга) за све оно што он окривљује другог, најчешће неименованог, заиста је немерљива. Они сами највише су учинили за „леву” индоктринацију српског народа и његово расрбљивање. На бројним факултетима, нарочито наставничким, „произведен” је огроман број идеолошки обрађених кадрова, добро припремљених да ту идеју пресаде у „остале” Србе. Таква „интелигенција” бавила се наставом по основним и средњим школама и она је тражила да се у настави свега и свачега до краја примењује „знање” засновано на по ставци да је Броз „највећи син наших народа” и да, осим њега, деца не могу и не смеју имати другог родитеља. Такви „интелектуалци” су у психологију српске деце (потекле из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, стога, увек расположеног „хегемонистички”), утеривали социјалистичке принципе, утемељене на потискивању српског православља, на разбијању породице, на раслојавању села и претварању сеоског становништва у „радничку класу” (градску сиротињу упућену на месечну плату, најчешће недовољну за преживљавање, али зато бескрајно подложну манипулисању), на школском систему у коме је сваком ђаку (да не би био на улици, без посла, јер највећи део није било остављен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и брине о производњи хране) било намењено да заврши најмање средњу школу, а можда и неки факултет (јер су и свршени студенти виших школа, а потом и факултета, остајали без посла, на улици), на брисању српских националних обележја (примера ради, средином шездесетих година српски ђаци се у статистикама нису исказивали као Срби, већ искључиво као „Југословени”).
То су, дакле, биле стварне основе „нове науке” намењене српској деци, коју је школски систем, смишљан у „интелектуалним” радионицама „највиших научних, образовних и културних институција Србије”, ширио по Српској Земљи (157 , 365, 370-378).
На тај начин, до краја су се потискивале традиционалне вредности српског народа и његово духовно наслеђе. Није била забрањена само српска национална историја; биле су забрањене многе српске песме с националним мотивима (ни делије нису смеле да се играју „на сред земље Србије”), многе су свесно препуштане забораву (једно време није се певало ни „југословенско” Коло, коло, наоколо, јер се неко досетио да је у питању свесрпска песма), епска поезија сматрана је превазиђеном и, понекад, „упереном против других народа и народности”, гусле су се много ређе чуле од разних арбанашких зурла и гочева, више је свету представљана шиптарска ношња из Руговске клисуре од српске ношње, и тако даље.
А кад је на самом крају осамдесетих Брозова Југославија почела да пуца по свим шавовима, показало се да су тим чином били угрожени искључиво Срби. И овога пута, као и у свим ранијим преломним тренуцима, великим ратовима и бунама, они су спас потражили не у философским, историјским или филолошким расправама водећих српских интелектуалаца, јер су те расправе биле понајвише намењене „југословенским” Србима и „југославизовању” младих Срба, већ у сопственој националној традицији, у српском духовном наслеђу, у генетским записима породичног и националног предања, у свему ономе по чему се препознаје српско национално биће. Одједном, изрониле су на површину српске националне боје, на елегичним звуцима гусала дојездили су већ скоро заборављени национални јунаци, од Косова до јуче, да би им се убрзо прикључили и витезови данашњега доба. На тим су традицијама Срби са западне стране, ојачани неком десетином хиљада добровољаца из Србије и Црне Горе, успели да се одбране и извоју војничку победу, али су, нажалост, захваљујући вишедеценијском антисрпском деловању својих „интелектуалних” и политичких предводника (напојених с истих извора), остали кратких рукава; и ова најновија трагедија, исто као и она из Другог светског рата, проистекла је из српске небриге за сопствене националне границе.
