Печат том губитку дао је и београдски Универзитет изједначујући себе с „огромном већином грађана” и сматрајући легитимним стварање туђих држава на српском народносном тлу. Србима са западне стране грдно је замерио што су сачували сећање на погром извршен у Другом светском рату над њиховим блиским прецима; није требало да се позивају на своја права, нити су смели да одговоре на ратни изазов хрватског неоусташтва и муслиманског фундаментализма. И даље: пошто легитимна власт у Србији „није показала довољно спремности да суштински и доследно демократизује политички и друштвени живот”, такозваној међународној заједници на најружнији и најбезобзирнији начин понудио је да крене у казнену експедицију на Србију, да би се живот у њој демократизовао по већ провереном америчком рецепту за „заштиту људских права”.
„Крдо независних умова”. Очигледно, у свим догађајима названим овде преломним, на мети се нашло српско национално предање, а не оно што је, у „научно-критичком” духу, писало у школским уџбеницима и новообјављиваним историјским списима. Није случајно др Арчибалд Рајс, велики пријатељ српског народа, упозоравао на опасности од онога слоја који се у Србији, с великим страхопоштовањем, зове интелигенција, а који, опет, себе сматра надмоћним у односу на оне који не располажу универзитетском дипломом. Односило се то, пре свега, на оне „интелектуалце” који су студирали у иностранству и који су „у своју земљу донели углавном оно лоше из… земаља које су походили”. Јер, заправо, „истинска интелигенција је природан дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома… Интелигенција је постојала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства (српског) народа. Пре великог рата… још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови »интелигенције«, још била родољубива… Надувана »интелигенција« се током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за представнике просвећене Србије… Захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Одморна, захваљујући забушавању током рата, »интелигенција« је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вредности српских земаља… истиснуте су. Интелигенција љубоморно пази да нове и поштене снаге не прокрче себи пут… Интелигенција се слепо бацила у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље… Пошто је воде ниска осећања, »интелигенција« клечи пред новцем… Част је непозната вредност на берзи »интелигенције«… Многи припадници »интелигенције« би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи. Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… („Интелигенција”) је сејачица раздора када треба сједињавати… (она) је деловала попут буђи. Заразила је све што је с њом дошло у додир… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености” (155).
Тако је др Рајс, при крају свог живота, говорио о интелектуалцима у Србији свога времена, а његови судови о том „крду независних умова”, како је ту „паметну врсту” назвао Ноам Чомски, у нашем времену, могу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на њихове наследнике до данашњих дана.
Јер, злоупотребом једне метафоре Светозара Марковића о „пробуђеном делу народа”, за огроман део српских интелектуалаца може се без устезања рећи да је отуђени део српског народа. Својом школом, односно стеченим школским знањем, без критичког приступа ономе што им је као једина истина натурено негде на страни, а потом, као догма, пренесено у домаће школске уџбенике и основе нових „научних” разматрања, и обезвређујући вековно искуство народа из кога су потекли, они су олако одбацили непорециву истину да, како то рече Воја Ђурић, „оно што даје специфичну боју и чар оригиналности нашем српском изразу јесте стално укрштање елемената паганске митологије, хришћанских веровања и историјских догађаја – елемената који су се… налазили заједно и у животу самога народа”.
