У потрази за смислом Крфске декларације. Мада су партнери у Крфској декларацији били само краљевска српска влада и Југословенски одбор, једном реченицом наговештено је и уједињење “нашег народа” са Црном Гором. Црногораца није било на Крфу, али су црногорски емигранти окупљени у Паризу, у Црногорском одбору за народно уједињење, већ 11. августа изрекли свој став према Крфској декларацији. Овај Одбор, легитиман бар колико и Југословенски одбор у Лондону, изјавио је “да је Црна Гора извршила своју улогу као посебна српска држава и да јој предстоји улазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, да он прихваћа Крфску декларацију и да ће, увјерен да у томе изражава жеље српског народа у Црној Гори, наставити рад на уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца”.
Црногорска влада у емиграцији најпре је протестовала што није позвана на Крф, али је средином септембра, у свом службеном гласилу, Крфску декларацију оценила као акт уперен против Црне Горе. Десетак дана касније, 27. септембра, краљ Никола је у једном свом меморандуму савезничким владама затражио да Црна Гора и после рата остане независна држава. Њене границе одредиле би се тако да јој на југу припадну Скадар с околином и Медовански залив, а на северу Херцеговина с Мостаром и Босна до Романије. “На сјеверо-западу Црна Гора би имала границу на Неретви и према томе, могла би међу своје градове убројити и Дубровник… Гранична линија би затим текла обалом Јадранског мора од ушћа ријеке Неретве до ушћа Дрима. Териториј Црне Горе би обухватио дакле Боку Которску са заливом и градом… На истоку Црна Гора има већ од 1913. одређену границу, иза које живи народ исте крви и истог језика… и ондје нежели никакве промјене”.
Зна се да су Италијани подржали овај меморандум, јер је “талијанска политика да се црногорска династија одржи и да се осигура опстанак Црне Горе као независне државе, и да је то не само из династијских него и из политичких разлога”. Иако је енглески посланик у Риму написао свом министру Балфуру да је из разговора с италијанским колегом схватио “како Италија не жели да Котор и Скадар буду укључени у будућу и увећану Србију”, у Лондону су мислили сасвим друкчије: границе које Црна Гора тражи “у свом већем дијелу неспојиве су с разним постојећим уговорима”, пре свега с Лондонским (71, 271).
Неспорним се може сматрати да су Крфском декларацијом успостављене основе будуће државе Срба, Хрвата и Словенаца, али то не спутава историчаре да о њој изрекну понекад и контрадикторне речи. Како каже Драгован Шепић, на Крфу је “постигнут споразум о основним начелима уједињења и унутрашњег уређења будуће југославенске државе. Истакнуто је начело народности и начело самоодређења народа, и на тој основи постављен је захтјев да се »наш народ« ослободи и уједини »сав, као једна целина« и искључи »свако делимично решење« југославенског ослобођења и уједињења; …унитаризам је додуше више потврђен него ублажен самоуправношћу јединица обиљеженим »природним, социјалним и економским приликама«, али уз гаранције за равноправност народних имена, амблема, ћирилице и латинице и вјера. У том моменту било је за југославенско питање важније оно о чему је била постигнута сагласност него оно о чему се српска влада и Југославенски одбор нису могли сложити јер је тада било од прворазредне важности постављање југославенског ослобођења и уједињења пред Савезнике, односно »интернационализација« југославенског питања, као што се то Трумбић изражавао” (71, 212).
Фердо Чулиновић тврди да се Никола Пашић “чврсто држао за свој политички принцип – под сваку цијену осигурати за Србију максимум користи, а с тим у вези довести до окупљања српства у Великој Србији, док је за остале југославенске земље имао тек толико интереса, уколико се радило о могућности, да се оне »присаједине« Краљевини Србији”. Крфску декларацију он представља као “очигледан узмак Николе Пашића и у политичком смислу пораз по његову концепцију прикључења”, али и као “побједу идеје о југославенском уједињењу над Пашићевом концепцијом о потреби остварења Велике Србије”. “Научна утемељеност” ових ставова види се и из Чулиновићевих разлога за Пашићево узмицање. У први план он истиче пад царизма у Русији, наводног српског заштитника, баш као да је Русија спречила Немачку, Аустроугарску и Бугарску да крајем 1915. године покоре Србију. У исту раван он ставља и улазак Сједињених Држава у рат, будући да је Вилсон тада рекао да се рат води и “за ослобођење потлачених народа Европе”. Истина, за ову изјаву Чулиновић каже да има “империјалистички призвук”, али то му не смета да извуче закључак о њеном “посебном значењу” које је “ишло у прилог ствари југославенског уједињења, а изгледало против Пашићеве рачунице о стварању Велике Србије”. Кад се томе дода и Чулиновићев став да је “коначно требало пред савезницима сузбити и одјек опортунистичке проаустријске Мајске декларације”, тек онда се види да је “југословенска” историографија све грехе за оно што се дешавало у Југославији, почев од Крфске декларације и “побједе принципа југославенског уједињења”, приписивала Србији. Као “почетак новог низа будућих супротности” између Пашићеве владе и Југославенског одбора, биће, тако, проглашен и српски акт о нотификацији Крфске декларације савезничким државама, јер српска влада није истовремено дала и изјаву “да југославенско ослобођење и уједињење сматра својим главним ратним циљем” (84, 41-46).
Конференцију на Крфу Дедијер назива “историјским састанком”, али он се углавном бави “занемареним интересима осталих југословенских народа”, непомињањем Македоније и Црне Горе, потискивањем социјалних питања у други план, заштитом грађанског поретка, неукидањем кметских односа (10, 399).
Андреј Митровић процењује да је Крфском декларацијом, “једним далекосежним документом”, дата “визија централистичке државе засноване на начелима грађанске парламентарне демократије” и да су за време рата неке њене тачке, нарочито тачка 9, имале значај спољнополитичког програма (9, 510-512).
Без обзира на то што назначује да је Крфска декларација споразум српске владе и Југословенског одбора, ту изјаву с превеликим низом недостатака Васо Чубриловић приписује искључиво српској страни: “Али и онаква каква је била, декларација је усвојена од Н. Пашића и Радикалне странке више као акт декларативног карактера него као основа на којој ће се изградити будућа југословенска држава” (7, књига 5. прво издање, 395).
Владимир Ћоровић задовољава се једном кратком напоменом да “овај програм, на који је пристала српска круна и српска влада и који су прихватили хрватски родољуби, истина без формалног мандата од свог народа, био је доиста основа која је могла наћи одзива у народу”. Кад уз укључиву подвалу да Срби нису родољуби допише да га је “највећи део интелектуалаца поздравио и у земљама Аустро-Угарске Монархије, као и ван ње” (6, 229), што ће рећи да хрватском и словеначком народу није било до “југословенства”, онда тек постаје јасно колико је ризичан и штетан потез повукла српска влада 1917. године, на Крфу, пактујући са једном неформалном групом антисрпски оријентисаних хрватских и словеначких политичара.
Према Шепићевом писању, Крфска декларација добро је примљена у српском политичком свету, мада би се то, што се Срба тиче, могло изједначити и са мишљењем да је “са њом као и без ње”.
