Требало је да прође скоро два месеца да би ово Хинковићево мишљење дошло под удар Пупинове логике. Не долази у обзир да скупштина одлучује хоће ли нова држава бити краљевина или република, пошто српски народ не би био спреман да се одрекне своје карађорђевићевске традиције, уверавао је Пупин. Југословенска држава и иначе се не ствара пером него оружјем, а политичка нужда победничких савезника налагаће да се Србија и њена династија одрже као брана пред пангерманским плановима.
Милан Марјановић, који је као члан Југословенског одбора деловао у Америци, оценио је Пупиново гледиште као конзервативно, а на молбу Југословенског народног вијећа да “избистри” слику о Декларацији, српски посланик у Сједињеним Државама Љуба Михајловић одговорио је: “Крфска декларација је израз договора између српске владе и Југословенског Одбора. Разумљиво је дакле према овоме, да само српска влада и Југословенски Одбор могу давати објашњења тог програма. Исто тако се разуме, да тумачи тог договора могу бити у САД само Српско посланство, као представник Српске владе, и Југословенско Народно Вијеће, као представник Југословенског Одбора” (34, 143-144).
Не желећи да изазива српску владу, јер и њој нису годили спорови око Декларације, Трумбић је од својих пријатеља у Сједињеним Државама затражио да начела из Декларације примењују онако како она гласе, јер се ради о изјави воље и тежње народа. Сва слободна тумачења појединих њених одредаба, нарочито оне о Конституанти, неоснована су и политички врло опасна. С обзиром на италијанску пропаганду да је Одбор у служби Аустрије, Трумбић је упозорио да је стварање југословенске државе у интересу и савезника и хрватског народа, због чега савезницима треба дати могућност да ту истину виде. Додатна објашњења у писму Југословенског одбора Југословенском народном вијећу довела су до нових размимоилажења, тако да је половином јануара 1918. године Вијеће ставило на знање и Трумбићу и Југословенском одбору да “потпуно смо солидарни са Хинковићевим тумачењем Декларације, која је погрешно схваћена у Европи”. Узгредно извештавајући да је Пупин иступио из његовог чланства, “не проузрочивши кризу”, Вијеће је поставило захтев “да у интересу даљњих успјеха сматрамо нужним имати слободне руке у тактици” (34, 149).
Иако је у Декларацији назначено да је прилика за ослобођење “нашег народа” дочекана у часу кад се свет упустио у заједничку борбу против немачког милитаризма, дакле Светским ратом, оружаном силом, и да се “наш троимени народ” нашао у тој “страшној борби”, хрватски и словеначки политичари окренули су се расправама искључиво политичке и “државноправне” природе. Своје “војне” активности они су зауставили на оној причи о “двеста-триста” добровољаца из Јужне Америке који никад нису стигли на српско ратиште и на упорној борби да се разбије Српски добровољачки корпус. Видели смо, из Корпуса су иступили хрватски и словеначки војници, тамо доведени само зарад привида о учешћу “југословенских” добровољаца на страни Савезника, а наводно залагање за добровољачки покрет у Јужној Америци прерасло је у настојање да се опреми аеропланска ескадрила за Солунски фронт. Убудуће, Трумбић ће се добровољцима бавити само уколико би му они могли послужити као “војничка” потпора за доказивање хрватских (и словеначких) права на ратно савезништво против Аустроугарске и за легитимисање Југословенског одбора и своје лично као представника националних интереса “југословенског народа Срба, Хрвата и Словенаца подложених Аустро-Угарској” (28, 493).
Срби и даље ратују. На Крфској декларацији стоје два потписа: први, председника српске владе, заступника једне окупиране земље у рату, ослобођене тек у малом делу на крајњем југу, са војском у рову, жртвеником за сваког четвртог свог грађанина, становништвом у поробљеној отаџбини и, делимично, у избеглиштву, и други, председника Југословенског одбора из Лондона, представника једне малобројне групе емиграната из водеће окупационе силе у Србији, још увек на вртешци између жеље да се на крају Великог рата нађе на победничкој страни, страха да би њихова још увек жива држава могла из рата изићи територијално неокрњена и рачунице да угодно посматрачко место „са галерије” неће морати да мења за неку мање или више ризичну улогу на светској ратној позорници. Хрвати из емиграције схватили су свој потпис, и тако га јавно протумачили, као своју победу у рату, рату у коме су учествовали други, и коме се још није видео крај. Та победа, за случај да Аустроугарска опстане, отварала је могућност да се појачаним јужнословенским притиском на хабзбуршку династију дође до тријализма, у коме би Хрватска, уз Аустрију и Угарску, била трећи партнер. Стварни ауторитет у таквом новом односу снага она би црпла из војничког аутори тета Србије и њеног пристанка у Крфској декларацији да се уједини са Србима, Хрватима и Словенцима из аустроугарског царства; било би то потпуно у складу са тезом конзервативних кругова у Бечу „о стварању једне велике јужнославенске државе под жезлом Хабзбурговаца заједно са Србијом и Црном Гором” (71, 200).
Своју изјаву од 7. децембра 1914. године о уверењу „у решеност целога српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе” и о својој намери „да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца” (85, 1з), српска влада дала је у наивној вери да је слобода света свима колико и српском народу. Крфска декларација требало је да ову изјаву потврди и, с обзиром на скори крај рата, започне поступак за државноправну реализацију преузете обавезе. У том смислу, она је очекивала пуну и квалитетну сарадњу свих представника поменуте „неслободне браће”. Бројним учешћем својих добровољаца у српској војсци, Срби затечени под аустроугарском окупацијом такву су сарадњу заиста исказали, а Хрватима и Словенцима, као ни претходних ратних година, до тога није било ни после формалног пристајања на Крфску декларацију.
