Култови у српских предака. Наредни редови биће слабашан покушај да се осветли неопипљива веза између „елемената паганске митологије, хришћанских веровања и историјских догађаја” с понашањем српских људи у претешким и за њих судбинским догађајима.
У својој студији о праву, бавећи се и неким етнолошким категоријама, Фистел де Куланж највећи део својих закључака изводи из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етрураца с Апенина и Аријаца с Истока, у овом последњем случају позивајући се на Мануове законе и химне из Веда и истичући да „књига Закона Мануових говори о богопоштовању умрлих као најстаријем, које су људи икад имали” (148, 17).
Не упуштајући се у расправу о ставовима да су „Срби народ који је створио Веде” (150, 266), те да „по своме филозофском систему, митолошком, као и другим мотивима, наша народна песма силази у најдубљу ведску прошлост” (према 150, 264), овде ће се ипак констатовати да Сабињани и Етрурци јесу Срби, исто као и индијски Аријевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грчка и Италија, поробљавањем многобројнијих српских старинаца постепено су преузимали највећи број њихових култова, укључујући и култ умрлих, култ брака (породице) и култ својине.
Култ умрлих. По прилици, култ умрлих најстарији је у људском роду. Сви умрли сматрани су светим бићима, а сваки појединачни гроб био је храм односном покојнику. Најближа родбина била је обавезна да покојнику носи храну и пиће, пошто би пропуштањем тог чина покојникова душа напуштала своје станиште и почела да лута и плаши живе. „Они би прекоревали живе за њихову безбожничку немарљивост; они би гледали да их за то казне, слали би им болести или би земљу кажњавали неплодношћу. Најзад, они не би остављали живима никако покојани мира све до онога дана, док се опет погребни оброци не обнове” (148, 15-21).
Ови погребни оброци касније су сведени на даће, односно гозбе у почаст мртвоме и за покој душе његове, везане уз неколико религијских, хришћанских обреда: исповест и причешће на самрти, опело, погреб или сахрана, молитва или помен у трећи и девети дан и парастоси за четрдесет дана, пола године и годину (152, 161). Веровало се и онда, а српски православци тако верују и данас, да без погребних обреда душе умрлих лутају и повремено се показују њиховим живим сродницима.
Подразумева се да после погреба, помена и парастоса покојникова породица приређује малу закуску, углавном поред покојниковог гроба; и покојнику се остави нешто од хране и пића. „Плутарк прича за Платејце, да су се после битке код Платеје, кад су умрли ратници били закопани на бојном пољу, обавезали да им до носе сваке године погребни оброк… Ова церемонија вршила се још у време Плутарка, који је могао видети њену шестостотиниту годишњицу” ( 148, 15).
И у античко време (148) и данас, обичај је да се умрлом прекрсте руке на грудима (152, 161).
Култ брака. Брак је у античком времену сматран светом установом, тако да је брачна веза, нешто сасвим различно од „узгредних” односа двају полова, сједињавала супружнике „јаком везом истога култа и истих веровања”. По природи ствари, из таквог поштовања брачне установе проистицало је и схватање да је религијска свадбена церемонија могућа само за једну жену у једној кући, што значи да вишеженство ни под којим условом није допуштено (148, 50).
Да би култ умрлих могао опстати, било је неопходно да се путем брака свака породица овековечи, односно да се потомство умрлих не угаси. „Породица која се гаси, јесте култ који изумире… Јер би тада њена религија ишчезла са земље, њено би се огњиште угасило, читав низ њених умрлих чланова пао би у вечити заборав и у вечиту беду. Велики је интерес људскога живота да продужи потомство, те да продужи и култ”. Због тога се неженство сматрало и безбожништвом и неизмерном породичном несрећом. „Човек није припадао сам себи, он је припадао породици… Он није био рођен случајно; њега су увели у живот за то, да он продужи култ; он није требао да остави живот, а да се не осигура, да ће овај култ бити настављен после њега”. Брак се сматрао обавезом, а његов циљ није био физичко, или биолошко, сједињавање двају бића, већ да, „уједињујући два бића у исти домаћи култ, учини да се отуда роди једно треће биће, које ће бити подобно да продужи тај култ”. Тај култ се продужавао само преко мушког потомства рођеног у религијском браку, те се рођењем кћери није испуњавао основни циљ једнога брака, нити се мушко дете рођено изван брака могло сматрати наследником породичног култа. „Син се дакле очекивао… њега породица, преци и огњиште тражаху. Преко њега се… отац ослобађа свог дуга према прецима и осигурава себи самом бесмртност” (148, 51-55).
Овај се култ у Срба одржавао вековима, тако да су српске породице у динарским крајевима, до половине 20. века, опстајале као многобројне, са просечно шесторо или седморо деце, мушке и женске, по мери Божјој, или Његовој промисли. У мање или више прикладним животним условима, на повеликом одстојању од других породица, само су бројне породице могле себи обезбедити материјалну основу за животни опстанак, али и, у многим опасностима, осигурати сопствену физичку заштиту.
Култ предака. Срби су врло одани својим прецима. „Нигде толико не знају за своје претке, каткад до двадесетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толико не воле, не поштују и не мисле о њима… Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељавања, њихове најизразитије особине и најглавније догађаје из њихова живота… Свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци. Слава је пре свега светковина у спомен предака… Највећа је брига једне породице да има наследника који ће наследити и одржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушког порода” (149, 146). Војвода Степа Степановић, који је имао две кћери, често је говорио да му је велика рана на срцу што нема мушког потомства „коме би оставио име, славску свећу и неокаљану, чисту и светлу своју прошлост”.
Исто тако, Срби се осећају везаним и за своје националне претке, нарочито оне из немањићког и косовског времена, за хајдуке и ускоке од Косова и Карађорђева устанка, за све оне храбре витезове који су у тим вишевековним борбама остали без својих наследника. „Нема племства: уништено је после косовске битке и за време Турака. Али сваки динарски сељак сматра националне јунаке као своје претке: са дубоком националном и људском осећајношћу он мислима учествује у њиховим великим делима и у неизмерним патњама… онима о којима песме казују… Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке, већ и ублажити њихове болове… Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка… мисле о њему и диве му се” (149, 146-147). И у Шумадији, као и по осталим крајевима Српске Земље, чува се најзначајнији српски родослов, „али то није генеалогија неких породица, као у земљама где постоји племство. Српско племство је ишчезло; постоји само генеалогија историјских предака, који припадају целом народу” (149, 160).
