Култ својине. Огњиште. Идеја о својини садржана је у самој религији, пошто је породица имала своје огњиште и своје претке које је обожавала, а породично божанство штитило је само односну породицу. Огњиште, као жртвеник, постављено је на изабраном земљишту и породично божанство више не жели да то место мења. „Када се поставља огњиште, оно се поставља са мишљу и надом да ће остати увек на том истом месту. Бог се ту настањује, не за један дан, чак не ни за један човечји живот, већ за све време док ова породица устраје и док буде кога да одржава његов пламен жртвовањем. И тако огњиште узима у притежање земљиште: овај део земље оно гради својим, он је његова својина”.
Наравно, породица се групише око свог жртвеника, веже се за земљу исто као што се за земљу везао и жртвеник, те око њега гради своју кућу, изолујући га зидовима и на тај га начин заштићујући; недопустиво је да се два огњишта двеју породица нађу на једном месту, у једној кући. „Породица је привезана за огњиште, огњиште је привезано за земљу”, а она, породица, остаће ту за свагда, осим ако је нека виша сила одатле не истера; чланови породице ту ће се рађати кроз нараштаје, а ту ће и умирати. Све то даће Кикерону за право да каже како је сопствена кућа за сваког човека најсветије место, јер „ту је жртвеник; ту сија света ватра; ту су свете ствари и религија” (148, 66-69).
Обавеза да се на огњишту даноноћно одржава ватра била је за домаћина света. И онда и у новијем времену, које добро памти и писас ових редова, „свако су вече покривали жар пепелом, те да га очувају да не изгори са свим; при устајању прва је брига била да се разгрне ова ватра и да се распали помоћу неколиког грања. Ватра је само онда престајала да гори на жртвенику, кад би породица са свим изумрла. Угашено огњиште и угашена породица били су синонимни изрази код старих народа”(148, 21), а очували су се у српском народу у Црној Гори и до дана данашњег.
Данас се у српским домовима само по изузетку среће огњиште, али се породична кућа, у којој се свакодневно ложи огањ (у шпорету на дрва или угаљ), једнако као и стан „на електрични или гасни погон”, у схватању обичног света изједначује с огњиштем. При томе, не може се мимоићи запажање да димњак, та вербална замена за огњиште (везано за земљу), макар колико се чинио најнестабилнијим делом на кући, у највећем броју случајева опстаје, усправан, и кад кућа буде разрушена и остане без крова, зидова и плафона; као што је огњиште везано за земљу, и димњак, тај видљиви продужетак домаћег ложишта у шпорету, надживљује губитак породичне куће.
Гроб. Као и за домаћи жртвеник, најзначајније култне радње везивале су се и за гроб, делом као обавеза према култу предака, а делом као церемонијалне радње на месту на коме преци почивају. „Породица је имала дакле један заједнички гроб, где су њени чланови имали да дођу да почивају један за другим. За овај гроб било је исто правило као и за огњиште; исто онако није било допуштено саставити две породице у једну исту гробницу, као што није било допуштено саставити два домаћа огњишта у једној истој кући. Подједнака је била безбожност сахранити једног мртваца изван гроба његове породице и метнути у тај гроб тело једног туђинца”.
Умрли су, по праву своје божанске природе, јер они су сматрани светим бићима (148, 16), имали својину над земљиштем у коме су сахрањени; „они живе под тим малим брежуљком, и нико, ако није из породице, не сме ни помислити да се помеша с њима, (а) један гроб… не може бити никад раскопан ни премештен… Ето дакле једног дела земљишта, који у име религије, постаје предметом вечите својине за сваку породицу”. Из таквог својинског права проистекао је и обичај да се умрла особа закопава у њиви своје породице. „Земљиште, у коме почивају умрли, јесте неотуђиво, и не може га нико други присвојити… Гробница је установила била неразрушиву везу породице са земљом, т. ј. својину”. Чак и у случају кад једна породица одлучи да прода њиву на којој се налази појединачна или породична гробница, постојало је неотуђиво право те породице „да остане сопственик бар ове гробнице и да очува вечито право, да прелази преко њиве, да иде да врши церемоније свога култа” (148, 69-71).
Све то имајући у виду, Де Куланж констатује да религија налаже „да се огњиште утврди на земљиште, да гробница не буде ни раскопана ни преме – штена. Укините својину, огњиште ће лутати, породица ће се смешати, умрли ће бити напуштени и без култа… Човек умире, култ остаје; огњиште не треба да се угаси, нити треба гроб да буде напуштен” (148, 72. и 79).
И даље, кад се такво појединачно право уздигне на ниво националног, за српски народ у целини, уистину се оправдава став српских националиста да простор на коме се налазе српски гробови припада Српској Земљи. И почетком деведесетих година 20. века, у време Рата за крајишку независност и Рата за Републику Српску, ратова које су на простору управо разбијене Брозове Југославије изазвале Света Столица и земље западне демократије, много пута се чуло да су српски ратници бранили и гробове својих предака. Исто то добро су знали и непосредни српски непријатељи, Хрвати и муслимани, и једни и други бивши Срби, који су, под војном заштитом својих западних савезника, и са Српске Земље прогонећи њено изворно становништво, најпре затирали српска гробља као најуверљивије сведоке историјске истине.
Небеска Србија. У целини, сви култови о којима је овде говорено, садржани су у представи српског национа о Царству небеском и, посредно, о Србима као небеском народу. Таква се представа може објашњавати искључиво везаношћу српског народа за сопствено предање, за своју традицију и своје митове и, са тим у вези, за непрестану борбу за сопствени опстанак. И даље, макар колико се Србин који држи до Српства везао за свој дом и своје рођено огњиште (прикључене двостиху да свуда Гдје је српска душа која / тамо је мени отаџбина моја), за гробове својих најближих упамћених и непосредних предака, он стално има на уму да су сви они настањени у Небеској Србији, с осталим њиховим српским саплеменицима из других крајева Српске Земље. Стално имајући на уму да је смртно биће и ишчекујући тренутак кад ће се придружити својим прецима, али и свим осталим саплеменицима, он нема другог вишег и стварног интереса од обавезе да брани култну основу својих предака и своју васцелу Српску Земљу, земљу за коју су везана српска огњишта и српски гробови, земљу у којој треба да се нађе и његово вечно земаљско станиште.
