А зарад оних Срба који се према српској традицији односе потцењивачки и поспрдно, ваља додати да само у народу из кога су потекли (али му, по сопственом избору, више не припадају) постоји култ из кога је проистекло именовање бројних предачких колена: од оца, деде и прадеде, преко чукундеде, наврндеде и аскурђела, до кунђела, курлебала и сукурдола. За онога који броји своје претке, тих је колена укупно девет; тај исти број среће се и у библијској поруци да ће грехови отаца пасти до деветог колена, што је Србе, забринуте за своје потомство, увек упућивало и на култне обзире према сопственим прецима. Друкчије речено, све што један Србин уради за свога земаљског живота, тиче се не само њега и његових потомака, већ и његових предака настањених у Царству небеском, односно у Небеској Србији, коју чине сви Срби од почетка. Небеска Србија култно је место у коме ће се, једнога дана, поред оних који се сада тамо налазе, наћи и савремени Срби и бројна колена њихових будућих потомака (151, 22).
Духовност и морал. За српски народ, нарочито динарског и шумадијског типа, карактеристично је да се „у својим акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте”, а да „материјални интереси имају само улогу другога реда”; понекад ни толико, јер, како је то сведочио један од српских добровољаца из Сједињених Америчких Држава, он и његови сапутници према Солунском фронту картали су се у земљу коју им је српска држава обећала за после рата, ако остану живи.
За српске добровољце, без обзира на то у ком су времену и са које стране пристизали на српска или црногорска, херцеговачка или прекодунавска ратишта или, 1916-1918, на Солунски фронт, избор је био врло једноставан: они су ратовали за своју Отаџбину. Нико од њих није размишљао о томе хоће ли остати на неком од ратишта или ће преживети, њихова једина мисао, заветна, генетски усађена у сваког од њих, била је да допринесе очувању српских огњишта и српских гробова по Српској Земљи и свих митова везаних за српску породицу.
У Великом рату нарочито, питање да ли ће добровољци из њега изаћи живи, било је српској влади и Врховној команди српске војске интересантно једино због попуне сопствених разбијених или врло проређених редовних јединица. Током рата, на српске добровољце упорно се гледало искључиво као на војнике а не као на добровољце. Уистину, нико није бринуо о њима и њиховом учешћу у српским ослободилачким ратовима, понајмање о њиховом неизмерном доприносу српском ослобођењу. Такође, стицајем разних околности, велик део изгинулих и умрлих добровољаца остао је, у ратним условима, без свих култних радњи које им је њихов српски род био дужан; не само без погребних оброка, него и без опела. У хотимичној небризи за њихову судбину, новостворена југословенска држава (створена без српских националних граница и препуштена несрпским и антисрпским политичарима да „брину” о српском народу у њој) престала је да се озбиљно бави добровољачким питањем, а нови ратни победници избрисали су и оно што је до почетка рата било негде уписано. Због свега тога, душе српских добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918. године и даље ће, лутати беспућем српске историографије, у залудњој нади да ће се скрасити у историјском оквиру намењеном светим српским ратницима.
Извори српског родољубља. Очигледно, српско родољубље, или патриотизам, и није категорија која настаје смишљено, која потиче из области разумског, или рационалног, која се стиче школом, вежбањем, убеђивањем или било каквом другом обуком у одговарајућем тренутку, по потреби. Родољубље је утемељено у Србиновој подсвести, у његовом инстинкту или у његовој интуицији; оно се у ту подсвест утискивало генетски, још у мајчиној утроби, а оплемењивано је мајчиним млеком и успаванкама заснованим на српском генетском наслеђу, ваљда најдубље и најмисаоније израженом кроз српске народне песме најразличитијих облика и садржаја. Што ће рећи, док су млади Српчићи и младе Српкињице одрастали на матерњој мелодији, с тим су напевима урастали у њих и сви предачки митови.
У великим невољама, а њих су трпели сви нараштаји, Срби су се увек и изнова враћали сваком зову на одбрану сопствених митова и сопствених светиња. У мирним условима, Срби као да су склони запуштању сопствене националне мисли, можда у уверењу, или надању, да им не прети никаква опасност и да не постоји тренутна потреба за деловањем било каквог одбрамбеног механизма, чак ни оног који се тиче традиције, или предања.
У српској прошлости мирних је времена било мало, а сви који су се дуже или краће време задржавали на Српској Земљи као поробљивачи, улагали су огромне напоре да сузбију српске традиције и Србе лише националних обележја. „Позитивни” резултати у том смислу постизани су само у случајевима који су свођени искључиво на физичко уништење. Једино је полувековна комунистичка владавина, мање физичким уништењем, територијалним цепкањем и „производњом” нових нација на рачун српске, а неупоредиво више државном и политичком принудом и идеолошком подуком, успела да српску нацију обезличи, одузме јој оно што је у њеном бићу оличавало традиционалне вредности и наметне јој нове култове комунистичке религије.
Један од тих култова, преузет од већ обезљуђеног Запада, јесте и живот у великим градовима, у вишеспратницама без иједног места за ложење, јер се оне углавном све граде и без димњака. Породице које у таквим зградама живе, остале су без огњишта, али су остале и без земље на којој се огњиште везује. Људи који по таквим градовима умиру, сахрањују се у гробним местима закупљеним на одређен број година, десет, на пример. Потреба да њихови потомци све чешће мењају места у којима живе и раде, многе доводи у ситуацију да запусте гробове својих предака, што значи да се закупљено место по истеку рока одузима, а потомци сахрањеног остају и без видљивог предачког култа. Стога, и не заустављајући се само на Његошевом исказу да то нијесу за људе градови/већ тамнице за невољне сужње, мора се закључити да градско становање на привидно безазлен начин почиње да сузбија национално предање и, чак, врло лако кида с њим.
Резултат таквог деловања најбоље је показан на самом почетку деведесетих година 20. века, кад је из Српске Земље избегло на десетине хиљада младих, неки веле и свих 320.000, онда називаних „најкреативнијим делом српског народа”. Све су то биле особе у којима је српско генетско наслеђе било сасвим запретано и, чак, утуљено; за њих су сви српски култови били непозната категорија; без икаквих осећаја за породицу, за огњиште, за гробове, они нису могли разумети ни зов Отаџбине; за њих је родољубље било непостојећа категорија, а заклањали су се иза својих демократских вођа који су освајали власт на пароли да је „патриотизам последње уточиште лопова”. Не зна се ко је ту паролу осмислио, али се може сматрати сигурним да су је мондијалистички демократи, ти заперци на српском народу, наследили од својих непосредних предака, интернационалистичких комуниста, чије су антисрпске ставове и баштинили.
Мит, интуиција, инстинкт. Макар колико неко сматрао да је интуиција по својој усмерености антинаучна, због тога што се у крајњем случају ослања на мистично, стално ваља имати на уму да оно што не можемо рационално објаснити не значи да не постоји. Други, опет, назвали би то инстинкт, али је вербални, или терминолошки проблем у томе што научници ту појаву везују за животињске врсте и обележавају као радњу засновану на органском устројству наслеђиваном током еволуције. Они разликују инстинкт од интелигенције по томе што није зависан од претходног учења, није исти за све врсте и нема своју сврху. Научници, заправо, одбијају и схватање својих средњовековних претходника да је Творац, уместо разума, човеку усадио инстинкт, иако би најбоље било рећи да у људској врсти инстинкт стоји поред разума, или бар да је некад стајао поред њега. Што се човек више обраћа разуму, инстинкти су му све даљи.
Они који прихватају да се људски инстинкти, под утицајем школе и разних интелектуалних, естетских и етичких доживљаја и активности, повлаче пред људском интелигенцијом, верују да се у њима могу пронаћи корени многих афективних и интелектуалних доживљаја човекових, док они који себе сматрају припадницима критичке философске школе, у инстинктима гледају „елементарно важне али рационалном функцијом превладане чиниоце индивидуалног и друштвеног живота”.
