Изузеци, прописи, обзири. Ђорђе Бакаловић (Сремски Карловци, 1858 – Београд, 1942), глумац, певач и новинар који је као добровољац прешао Арбанију са српском војском и, због болести, своје ратовање окончао на Корзици, имао је сина Лазара. Не знамо кад је Лазар рођен, али се зна да му је велика жеља била да се школује у некој од војних школа у Србији и да постане српски официр; тако нешто било је неизводљиво, будући да се радило о аустроугарском држављанину. Да би прескочио правне препреке, Ђорђе је замолио једног свог пријатеља из Београда, Милана Протића, да посини Лазара, “формалности ради”. (Према подацима датим у Енциклопедији Новог Сада, са својом будућом женом Саром, глумицом, рођеном у Сремској Митровици, Бакаловић се упознао у путујућој позоришној трупи Ђорђа Протића. Како произилази из те приче, Сара “са мужем није имала складну брачну заједницу, живела је од њега одвојено шеснаест месеци почетком деведесетих година, а дефинитивно се растала 1907. Сина Лазара дали су на усвојење управнику путујућег позоришта Ђорђу Протићу”. Састављач ове књиге не верује да је све баш тако било, утолико пре што се само Ђорђе Бакаловић, иако у подмаклим годинама, бринуо да се очувају стечена права Лазарева и што се Сара, која је умрла 1938. године, ниједном не помиње у списима о Лазару; у истим тим списма Протић се увек именује као Милан). Протић је пристао на тај договор, а Лазар се, пошто је преузео поочимово презиме, уписао на Војну академију у Београду. Лазарева војна каријера текла је потом у складу с очекивањима, тако да је у Светском рату учествовао као пешадијски капетан прве класе. “У борби изгубио је ногу и услед тога остао трајно тешки инвалид за цео живот, а поред тога је и услед ратних штрапаца потпуно изгубио своје здравље, тако да је апсолутно за сваки рад неспособан”.
Зна се да је током 1920. године Лазар Протић надељен добровољачком парцелом у Темерину, али није записано под којим је то околностима учињено; можемо само претпоставити да је он тада сматран Србином из Војводине Српске у српској војсци, што му је давало право на добровољачки статус. До почетка тридесетих година није било проблема са коришћењем Лазареве добровољачке парцеле, што би могло значити да су невоље почеле кад је требало “извадити” ново добровољачко уверење. За Лазареву судбину тада се заинтересовало и Добровољачко удружење из Новог Сада, а првих дана децембра 1935. године, у време кад је Лазар већ био смештен у душевну болницу у Београду, секретар ове организације Петар Влашкалић укључио је у целу причу и Светозара Станковића, тадашњег министра пољопривреде као надлежног за решавање добровољачке проблематике. “У ствари Лазара Протића добровољца, и резервног односно бившег активног пешадијског капетана I класе а сада тешкога инвалида без једне целе ноге, поред тога умно оболелог, који је син нашега познатог глумачког ветерана г. Ђорђа Бакаловића”, он је замолио министра Станковића да се, за случај да се Лазару брише добровољачки статус, она већ надељена парцела у Темерину остави на даље коришћење. “Ово молим у толико пре што се овде заиста ради о једном трагичном случају и о једном добровољцу хероју који је ако ништа више онда барем то заслужио од државе као народно признање за услуге учињене отаџбини и за жртве допринете истој”.
Убрзо, 3. фебруара 1936. године, Комисија за ликвидацију аграрне реформе из Новог Сада констатовала је да “одлуком за утврђивање аграрних субјеката број 10440 од 11. јула 1933… не утврђује се за аграрног субјекта Протић Лазар из разлога што се није пријавио комисији, што нису допринети никакви податци, и што издаје земљу у наполицу”. Истовремено, не бавећи се Протићевим здравственим стањем, Комисија је утврдила да, пошто се он сматра “редовним војником”, а није се населио у Темерину, кућу није подигао и земљу не обрађује сам, у својој режији, стара парцела не може му се доделити ни као колонисти.
Лазарев отац Ђорђе наставио је са покушајима да надлежне убеди у синовљево право, тако да је Министарство војске и морнарице, 11. децембра 1936. године, на тражење Комисије за ликвидацију аграрне реформе, известило да је “именовани одбијен од добровољачког потраживања”. Ни овога пута, као ни у бројним осталим случајевима “брисања” српских добровољаца, Министарство није објашњавало своје разлоге.
Неколико дана касније, 17. децембра, Комисији је само преостало да посебним решењем избрише Лазара Протића из списка добровољаца и да му одузме поодавно надељену земљу, “ради тога што му Министарство Војске и Морнарице није признало добровољачко својство, пошто га је сматрало као и сваког осталог Србина ратним обавезником”.
Без обзира на све, Бакаловић је 9. јануара 1937. године уложио нову жалбу. “Колико је мени познато нити је мени, нити пак мојој снахи званично саопштено на потпис да се мој син непризнаје за добровољца иначе би се ми благовремено жалили на Државни савет. Мом сину такође решење Министарства Војске и Морнарице није могло бити саопштено зато што је он душевно болестан и није способан да просуђује и сам са собом управља”. Њему је у том тренутку још само остало да се позове на моралне обзире, јер “грехота је од Бога да се мом сину као хероју који је у борбама изгубио прво ногу, па онда и оно што је сваком човеку најсветије а то је ум, сада одузима земља, па да му се иста ни као колонисти не може оставити”.
Због тога што се жалбени поступак већ био прилично отегао, Комисија за ликвидацију аграрне реформе постајала је све нервознија; она је 25. јануара 1937. године нашла за потребно да пожури Банску управу да се предмет што пре реши, пошто је “ова парцела резервисана за Пајчић Љубомира, који је… остао без земље”. Можда због тога, а можда и због “административне савесности”, Банска управа је 3. марта исте године одлучила да се Лазару Протићу одузме земља и стави аграрним властима на располагање. За “утеху” Бакаловићу, његова жалба против решења Комисије за ликвидацију аграрне реформе од 17. децембра претходне године била је уважена, “из разлога што је иста као ненадлежна донешена и одлука Комисије стави изван снаге, а да се од непризнатог добровољца Протић Лазара одузме добровољачка компетенција”.
Нова Бакаловићева жалба стигла је у Министарство пољопривреде, да би 17. априла исте године предмет био враћен у Банску управу, “да се утврди на лицу места да ли је жалилац насељен и на који начин обрађује додељену му земљу”. Све се то, наравно, знало и раније, али била је то за администрацију лепа прилика да се мало разоноди и бар још две године “муља” цео Протићев предмет. Тек 18. априла 1939. Министар пољопривреде могао је донети решење да се одлука Краљевске банске управе у Новом Саду од 3. марта 1937. године оснажи, “а жалба Бакаловић Ђорђа као неумесна одбаци”.
Не знамо да ли се до Другог светског рата још нешто дешавало у овом предмету, исто као што не знамо да ли је жалбени поступак прекинут због дубоке старости Бакаловићеве или је можда његов син Лазар Протић у међувремену умро.
Извесно је само једно: против администрације није се могло.
