Тактика изнуривања. Држава се, заправо, добро трудила да “тактиком изнуривања” потисне добровољачка права, рачунајући, ваљда, да ће пре одумрети добровољци него иста та држава чијем су стварању и они обилато допринели. Један од начина да се оствари таква накана био је и “изум” о обнови добровољачких уверења. Нажалост, с издавањем нових уверења ишло је врло споро, тако да су “добровољци без уверења” морали да се довијају, не би ли сачували надељену земљу.
По схватању неких добровољаца, највероватније оформљеном уз савет правних стручњака, опасност од могућих негативних последица успореног административног рада могла би се избећи факултативним откупом добијене добровољачке парцеле. Таквоме “трику” прибегао је и Ђока Т. Андрић из Степановићева, који је 29. јула 1939. године затражио од Министарства пољопривреде да му се одобри откуп надељеног аграрног земљишта. Из Андрићевог писма произилази да се он са својом четворочланом породицом настанио у Степановићеву фебруара 1920, те да је исте године, с обзиром на свој неборачки статус, добио на обраду неборачку парцелу од 5 к.ј. 340 кв.х. Иако не каже по ком основу, Андрић је већ наредне године добио борачку парцелу од 8 к.ј. 1100 кв. хв., “коју земљу и данданас уживам и сам у својој властитој режији обрађујем са својом породицом”. Право да обрађује ову земљу потврђено му је и одлуком Комисије за ликвидацију аг- рарне реформе број 15726 од 25. јануара 1935. године. (Из једног списа Комисије за ликвидацију аграрне реформе, чијим је посредовањем Андрићева молба послата Министарству, види се да је поменуто решење издато 1934. годину – ИП). “Како међутим, до данас нисам добио ново добровољачко уверење по новој Уредби, а молба ми се налази код Министарства Војске и Морнарице, то да ми се не би земља одузела (коју као што рекох обрађујем и уживам пуних скоро двадесет година) слободан сам молити МИНИСТАРСТВО, да ми благоизволи одобрити, да своју добровољачку парцелу од 8 кат. јутара и 1100 кв. хвати преведем на своје име путем факултативног откупа, пошто сам исту земљу добио од аграрних власти као добровољац-неборац и на своју породицу. Ово тим пре, јер ту своју земљу стално обрађујем ја сам са својом задругом у властитој режији од почетка 1920 године све до данашњег дана”.
Десет дана касније, 7. августа, из Одсека за добровољце у Министарству пољопривреде поручено је Андрићу да се не одобрава факултативни откуп земље, а “да му се додељена земља неће одузети док не добије ново уверење, већ у колико исти не буде признат за добровољца, да ће исти бити утврђен као месни аграрни интересент уколико испуњава законске услове по месном кључу”.
Претпоставка да Андрићу можда и неће бити потврђен добровољачки статус била је, по прилици, уобичајена пракса у Добровољачком одсеку; добровољца је требало што дуже, по пет, шест и више година, држати у недоумици, чак и кад се у истом том Одсеку зна да је Министарство за социјалну политику и инвалиде, “на основу чл. 2 Уредбе о добровољцима и добровољачких спискова Министарства Војног, који се налазе при овом Министарству”, 23 марта 1921 године издало уверење Ђоки Т. Андрићу да је “заиста добровољац према извештају Мин(истарства) Војног под бројем Ф.Ђ. бр. 3430/21 као добровољац неборац”, са свим правима која му по истој тој Уредби припадају.
