„Потреба у људству огромна је”. Почетком јула 1917. године српска влада већ је била озбиљно забринута за даљу судбину Солунског фронта. Према информацијама добијеним од ђенерала Михаила Рашића, српског војног изасланика у Паризу, тих дана очекивала се једна међународна конференција „на којој ће се узети у претрес и балканске ствари”. Изасланик није знао о чему се тачно ради, али је изражавао бојазан да би се поново могло разговарати о делимичном повлачењу савезничких снага са Солунског фронта. Имајући на уму старо гледиште српске владе да је опстанак тог фронта од изузетног значаја не само за српску ствар већ и за савезнике, Рашић је инсистирао да се расположиве снаге задрже тамо и даље и да би их чак требало појачати.
Божидар Терзић, министар војни, подржавао је такво гледиште и он је 16. јула затражио од Николе Пашића да се влада потпуно ангажује у том смислу. Терзићеви разлози заиста су били утемељени: „Потреба у људству наше војске огромна је. Извори за попуну људства, ограничени само на оне, што се из болнице и са боловања враћа. Регрутовање добровољаца са стране Америке, и од заробљеника из Италије и Француске даје сувише слабе изгледе. Сви покушаји до сада учињени, да што год добијемо из Италије, остали су узалудни. Од 3000 колико смо рачунали, стављено нам је у изглед свега 1200, па и од тих досада, после толико времена добили смо око 140. Од заробљеника наших у Француској, од којих би могли по извештајима добити до 2000, не стиже ни један човек… Добровољци из Америке стижу у врло малом броју”, пошто је до тада Америка, због своје ратне неутралности, забрањивала врбовање добровољаца за било коју страну.
После уласка Сједињених Држава у рат против Немачке скинута је забрана која се тицала евентуалног прикупљања добровољаца у корист других земаља, али прописи у том смислу још увек нису били донети. Како је и Америка имала своје ратне интересе, очекивало се да ће она понајпре бринути о свом армијском саставу и обезбеђивању потребног људства. Терзић је веровао да би Сједињене Државе, кад већ долазе у Европу, могле удовољити и српским скромним жељама, „те да од контингента намењеног за европско ратиште, упуте извесан део снаге на Солунски фронт, а то би најбоље и најцелисходније било, да учини са њеним Југословенима”. Такав свој став он је заснивао на спремности америчког војног аташеа у Атини да српски захтев подржи код свог Министарства војног. А Срби су инсистирали не само да се одржи фронт, него да појачања стигну што пре. За њих више није било важно под којим ће се именом и којом заставом борити, „јер је нами циљ жива снага, па ма коме она припадала” (12, док. 89, 133-135).
Ипак, жеље и очекивања били су једно, а добровољци из Америке пристизали су споро. Посредно, из једног телеграма приспелог у Солун средином јуна 1917. године, сазнајемо да је, према Прибићевићевим извештајима, „из Северне Америке и Канаде до сада послано 864, 15. јуна поћиће одмах 600-1000. Од ових последњих биће Хрвата и Словенаца око 60. Ради се на покрету Хрвата” (12, док. 108, 181). Вероватно је део тих добровољаца потицао из Канаде, пошто је канадска влада у међувремену изјавила да „неће правити никакве препреке Србима који живе у Канади, а позвани су у војску под другу заставу” (12, док. 109, 182).
Прилике у Сједињеним Америчким Државама још увек нису ишле на руку Прибићевићевој мисији, али он није губио наду. Свој делимични успех правдао је чињеницом да је „дошао овамо у почетку у земљу неутралну, без кредита за слање људи и без уређеног питања транспортовања преко Канаде, а уз то нашао овде у водству народа највећу завађеност и хладан пријем и сметње у раду”. Тек кад су Сједињене Државе прекинуле дипломатске односе с Немачком, фебруара 1917. године, кад су успостављени контакти с Канадом и кад је почела да ради јединствена Српска народна одбрана, и Прибићевићев „прави рад на дизању људи отпочео (је), а јаче се развио тек у априлу, мају и јуну”.
О променама које су у Сједињеним Државама настале после укидања забране за купљење добровољаца, Прибићевић је 16. јула написао ђенералу Рашићу један опширнији извештај. Новим америчким прописима о учешћу америчких и страних поданика у ратној служби, Прибићевићу је омогућено само толико да делује слободније. Јужни Словени који су стекли америчко држављанство постали су војни обвезници своје нове домовине; тиме Прибићевићева мисија није ништа изгубила, јер такве особе он није ни раније примао. Савезничким земљама, односно придруженим силама, Америка је одобрила да регрутују своје грађане, али Србији то није много користило. Наиме, српској мисији није било омогућено да врбује аустроугарске поданике, будући да Сједињене Државе нису тада биле у рату с Аустроугарском. Ова група потенцијалних ратника била је уредно пописана, а Америка их је могла узети у своју војску само ако се они добровољно пријаве. Прибићевић није знао колико таквих има, а да ли би их америчка влада препустила српској војсци, зависило би од евентуалних преговора.
За почетак, Прибићевић је предложио Рашићу да се од Сједињених Држава затражи пристанак за купљење добровољаца међу Југословенима; да се у Сједињеним Државама формира камп у коме би се добровољци окупљали; да старешински састав у логору буде мешовит, односно да га сачињавају српски и амерички официри и подофицири; бригу о издржавању добровољаца у логору и њиховом опремању могла би преузети и српска влада, мада би најбоље било да то учине Сједињене Државе. Поред тога што би укључивање Американаца у тај део посла помогло да се Америка боље упозна са приликама на српској страни, много већи број исељеника, нарочито Хрвата и Словенаца, био би спреман да се пријави у војску; радије тако, него директно у Солун. У супротном, ако би се акција водила на дотадашњи начин, поред већ послатих 2.000 људи, могло би се скупити 5-10.000 добровољаца, али би за тако нешто било потребно и читаву годину дана. Наравно, све то уз претпоставку да се у покрет успеју укључити Хрвати и Словенци. За прве, Прибићевић каже да их „политички покрет… почиње захватати полагано”, а за друге да су „још потпуно мртви”. Тада се он и иначе жалио како о раду у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Америци „не зна ништа”, осим што је замолио Љубу Леонтића, који је једно време сарађивао са Шпиром Познановићем а тада се налазио у Кливленду, да „поднесе информативан извештај” о тамошњим приликама.
