Хрвати беже од добровољаштва. Да је било имало искрености код Југословенског одбора и његових чланова, онда би се знало да хрватске исељеничке организације нису ни заинтересоване за купљење добровољаца. Тако, на пример, огранак Југословенске народне обране „Јадран” из Буенос Аиреса, 5. јуна 1917. године пише огранку „Приморац” из Асунсиона да је Шпиро Познановић тих дана кренуо у провинцију да прикупља добровољачке чете „које би кренуле за Европу, да се боре на ратним пољанама са осталом браћом”. Обавештавајући своје братско друштво да ни само „не прима никаквог судјеловања у томе, јер нешто такова могло би донијети неприлика читавом нашем досадашњем раду и организацији”, „Јадран” упозорава да „што се тиче сакупљања и пропаганде за добровољачке чете па било и за једног самог човјека… не има у томе никаквог удјела” (12, док. 180, 287). Будући да се у овом писму од свега петнаестак редова Огранак „Јадран” два пута представља као „центар Југословенске народне обране на јужном Атлантику”, са сигурношћу се може тврдити да су „у провинцију”, пре Познановића, стизала „Јадранова” писма која су Познановићев рад чинила беспредметним и узалудним.
Равно двадесет дана касније, док је Трумбић био на Крфу, његов потпредседник Мичић тражи од Пашка Бабурице, председника Југословенске народне обране у Валпараису, да директно извести Трумбића о напорима који се улажу за слање „аеронаутичке експедиције” на Солунски фронт. Тај брзојав „бити ће од већег успјеха, јер га наш госп. предсједник може непосредно да покаже српској влади”, али читава брига Југословенског одбора враћа се, заправо, на неку ранију међусобну преписку и жељу да представник Југословенске народне обране дође у Лондон, не би ли „лично упознао амбијент и прилике” у којима Одбор ради. Кад би дошао у Лондон, „он би могао да се увјери о оправданости појединих корака које ми подузимамо као и о потреби оних који се имају подузети у будуће. Без тога наши људи у Јужној Америци неће моћи бити довољно оријентовани и свијесни оправданости начина како ми радимо, то дизоријентовање има за последицу да се повјерење према Југословенском одбору уздрмаје и он не наилази на ону потпору и разумијевање, што данас он више треба него ли икада прије. Југословенски одбор је потпуно активан и енергично ради у свим центрумима и у свим круговима, али морамо да се боримо с различитим потешкоћама. За наш рад и успјех ми требамо од наших исељеника апсолутно повјерење и сву моралну и финанцијалну потпору, свако колебање шкоди нашој општој ствари” (12, док. 181, 288).
Леонтићев извештај о купљењу добровољаца у Јужној Америци стигао је до Прибићевића тек другом половином августа 1917. године и заиста је био информативан; даћемо га овде у изводима:
“На проглас о »Јадранској Легији«, који се разаслао и у Јужну Америку у месецу фебруару 1915, из Рима, одазвао се је до мог доласка у Антофагасту (Чиле) леп број наше омладине. По прилици неких 120 добровољаца… У Јужну Америку дошао сам у половини септембра 1915… У исто време дошао је и г. др Миће Мићић… Оба смо радили у првом реду, на сакупљању добровољаца. До јуна 1916. било их је око 300, искључиво са Пацифика. Питање транспорта отежало је агитацију… Кривња је била на слабим информацијама из Европе… До доласка г. Познановића нисам никако више агитовао за добровољце ради неизвесности у којој се ствар налазила. Г. Познановић је дошао у Буенос Аирес негде у септембру или у почетку октобра. Био је без инструкција и без нужних средстава… Половином октобра, чини ми се баш 15-ог, прешао је у Чиле по први пут. Намеравао је да реши питање у споразуму са Управом Југословенске народне Обране… (али) није могао ништа да предузме, јер од Југословенског одбора ова није имала информација.
По свом повратку у Буенос Аирес, добивши коначно новац и ишчекиване инструк- ције, започе свој рад, врло енергично и јединствено практично за овакве прилике. Треба овде истакнути неке значајне околности. Аргентина је неутрална. Аустро-немачки елеменат уопште снажан је морално и материјално у свим јужноамеричким републикама. У Аргентини нарочито је посао отежан њиховим утицајем код владе и у аристократско-плутократској средини. Аргентинска традиција је непријатељска Енглеској. Буенос Аирес је средиште немачке шпијунаже и пропаганде за сву Јужну Америку… Свугде се врши строга контрола над повређењем неутралитета… Потешкоће за сваку пропаганду у опште, по аргентинском пространом земљишту, где су насеобине врло малене и разасуте, а везе необично непрактичне и погибељне, још су неповољније за једну агитацију која се је морала провађати тајно и опрезно. Сем тога наш је тамошњи народ непросвећен и растрован аустријском пропагандом, која се је ширила од пре рата, преко конзулата и подкупљених листова, а која је за време рата ухватила још већег маха агитацијом добро плаћених и бројних агената… Писмена агитација није само везана са потешкоћама онаког аргентинског неутралитета, несташицом поузданих адреса… него је преписка уопште немогућа, јер је скоро сва тамошња народна маса неписмена.
У тако изнимним приликама, и то баш кад је у Аргентини владала политичка и економска криза, започео је г. Познановић свој мучан посао… Одзив је у почетку био приличан. Г. Познановић је окретно искористио сваку прилику и поставио сав посао на врло једноставну и практичну основицу. Број је пријављених све више растао, тако да када сам за два и по месеца заменио Познановића нисам морао да много агитујем. Људи су сами долазили… Његова популарност међу Бокељима, Црногорцима највише је допринела успеху. Само мален део заслуге пада на огранке Југословенске Народне Обране (и) на остале сараднике у том послу. Концем децембра отпутовао је г. Познановић опет на Пацифик да уреди са управом Југословенске Народне Обране питање о одашиљању добровољаца са друге стране Кордиљера, јер смо рачунали и на велики број Хрвата на Атлантику, ако пође са Пацифика чета Југословенске Народне Обране.
…Г. Познановић опремио је, пред својим поласком у Валпараисо… добровољаца око 40, (а) остало је неких 50-60 у луци чекајући на лађу. Отпремио сам све те и око 100 нових који су дошли у Буенос Аирес потакнути примерима првих и дозвани писмима оних који су већ били кренули… Сем ових предао сам г. Познановићу око 150 утаборених у три-четири крчме у предграђима Буенос Аиреса. Ови, и многи окупљени по провинцијалним градовима, чекали су на транспорте. Били смо присиљени да заустављамо нове и нове групе које су надолазиле…
