Међутим је надошла и црногорска афера. Депеша краља Николе била је скоро у свим новинама публикована. Она је изазвала збрку у нашим редовима, а Црногорце је посебно побунила. И писма која су стизала из Европе, од оних Црногораца што први пођоше за Француску (било је, дакле, Црногораца који су се у Европу, на ратиште, враћали не чекајући на договоре у оквиру исељеничких организација – ИП) , изазвала су побуну и угрозила акцију… То »црногорско питање« дејствовало је разорно и међу Хрватима, јер су се агитатори краља Николе послужили свима средствима против Познановића и његове акције. Само у Буенос Аиресу, чекало је на први транспорт око 50 Хрвата, а било их је из те саме насеобине пријављено педесетак других. Ови сви, чекали су да крене чета Југословенске Народне Обране са Пацифика… Оно на што је чекала сва организована маса нашег народа у Јужној Америци дошло је напокон: Југословенски одбор издао је свој проглас и позвао мобилизацију… Г. Познановић дошао је тада натраг у Аргентину, а ја сам пошао… у Чиле да обиђем све насеобине, организујем експедицију и кренем са добровољцима око Јужне Америке до Уругваја и да ту примим оне добровољце из Аргентине, који су се окупљали и који су се били одазвали у великом броју на глас да је прва чета са Пацифика већ кренула… Али у Валпараису, чим сам иступио из воза, дочекаше ме са каблограмом Југословенског одбора да се акција суспендује… Аустријски и немачки агитатори употребили за прилику да у тој општој узбуни раструбе гласине о спору између српске владе и Југословенског одбора у основним питањима наше политике…
…Кад се ствар средила и пошто сам се увјерио да је одлазак добровољаца из Јужне Америке дефинитивно онемогућен… кренуо сам за Северну Америку… Бојим се да ће декларација на Крфу донекле само помоћи односно Јужне Америке, јер се добровољци, толико пута преварени, неће лако одазвати ничијем и никаквом позиву… Од првог дана мога доласка у Јужну Америку, а пре тога, по информацијама моје браће у Антофагасти рачунао сам вазда на 200-300 Хрвата из Јужне Америке, који би устројили добровољачку чету ону моралну помоћ која нам је толико била нужна с обзиром на талијанске претензије на нашу јадранску обалу. Та незнатна чета, која никада и никако није могла имати значење једне ефективне помоћи нашој херојској војсци, морала је имати утицаја у питању италијанских захтева на Истру и Далмацију, и то тим више што су сви добровољци на које сам рачунао искључиво Хрвати из Далмације, са обала и са отока њених. И само ова чета, без обзира на друге које би је следиле из Аргентине, Северне Америке, из заробљеничких контингената у Русији и Србији, кад би се паметно искористла, несимпатична али неопходна реклама, путем јавне штампе и марша кроз главне градове савезничке – све то згодно проведено у право време и само чета од 200–300 добровољаца са нашег јадранског приморја била би највећа агитација за наше праведне тежње пред целим светом а најснажнији аргуменат противу Италијана у дипломатским салонима. Непосредно пред забраном ми смо рачунали са најмање 500 Хрвата из Јужне Америке. Отишло их је ваљда једва 40” (12, док. 182, 289-293).
Очигледно, у Хрвате није требало полагати наду, а почетак црногорске пропаганде против српских добровољаца, у корист црногорске војске, добро је дошао и Југословенском одбору у Лондону и његовим повереницима међу исељеништвом. Чим је агитација обустављена, онај већ више од две и по године стар број од 200-300 потенцијалних добровољаца одједном је порастао на “најмање 500 Хрвата из Јужне Америке”. Сасвим сигурно, међу тим повереницима било је и оних који су с нелагодом пратили шта се око добровољаца збива, па су настојали да створену слику о хрватској организацији у Јужној Америци како-тако оправдају. Један од њих, извесни Мате Гаљуф из Хураона, 13. јануара 1918. године сугерисао је управи Југословенске народне обране у Валпараису да податке о исељеништву прилагоди интересима “југословенске” пропаганде. Из тога писма произилази “да је госп. Трумбић нетачно обавијештен, кад јавља српској влади да имаде око сто хиљада нашег народа у Јужној Америци од који су се пријавили као добровољци око 500. Прама моме мишљењу и ако не басираном на статистичним подацима, мислим да нема у државама Јужне Америке више од 15.000 нашег исељеничког свијета, податак који цијеним имали би сте саопћити госп. Трумбићу” (12, док. 185, 295).
Прибићевићеве недоумице. Прибићевића је посебно бринуло што се од Србијанаца из Канаде, којих је тамо било, по неким проценама, око 500 способних за војску, скоро нико није пријавио. Ова невелика исељеничка група била је за Прибићевића важна не толико због броја оних који би се одазвали позиву за добровољни одлазак на Солунски фронт, колико због морала; њихово избегавање да се пријаве у добровољце негативно се одражавало на читав рад мисије, пошто су осталим “Југословенима” служили као лош пример. “Није важно ни да ли ће сви поћи када се позову. Али, дужност је државе наше да их позове, како би се знало ко је слуша а ко неће, па да се могу после сви који не послушаше кривично оптужити као војни бегунци” (12, док. 110, 182-186).
Ово писмо стигло је до Николе Пашића, а он је, са њим у вези, дао неколико инструкција, од којих овде преносимо само три:
“2. Да се учини званичан корак код америчке Владе да одобри скупљање добровољаца, и да одреди место где би се скупљали. Да их о свом трошку спреми и одреди њиховог команданта, а ми ћемо дати и наше официре за тај одред. Онако како предлаже потпуковник и да се добије дозвола да се тако образован и спремљен корпус упути у помоћ Србији.
3. Енглеска Влада даје дозволу да се наши поданици у Канади позову под заставу. То нека изврши наш посланик преко новина.
5. Дозвољава се регрутовање Црногораца, ако даду писмену изјаву да моле ступити у добровољачки српски корпус и да га неће напустити до свршетка рата… ни онда ако га позове краљ Никола – а они који би преварили да су дужни платити све трошкове око издржавања, одевања и транспорта, (јер смо имали таквих случајева, кад дођу они се изјаве да су црногорски поданици и не могу служити под заставом краља Петра. Удесите тако да нас не преваре” (12, напомене уз док. 110, 186).
Пашић је, по свој прилици, помно пратио шта се дешава на релацијама Солун – Француска – Сједињене Државе, тако да је министар војни могао 24. јула пренети једну његову поруку српској Врховној команди: “На Видовдан отпутовали преко Канаде неколико стотина људи Срба добровољаца, а јуче (8. јула – ИП) 150 Хрвата. Резултат рада Прибићевућевог почиње се осећати, нарочито у моралном погледу, и можемо очекивати боље резултате односно добровољаца, којих је за сада отпутовало око 2000” (12, док. 113, 188).
Прибићевићев труд био је праћен живом дипломатском активношћу и у Европи и у Сједињеним Државама. Сазнајемо, тако, да је на молбу српског посланика у Паризу да се помогне српској ствари, француско Министарство спољних послова обавестило 8. августа о редовним контактима њиховог посланика у Вашингтону са својим српским колегом и са Стејт департментом. Према француским изворима, “до сада (је) регрутовање у САД вршено без тешкоћа и да су чак често локалне власти у томе помагале. Тако је око 2000 добровољаца могло да оде у Канаду и одатле да преко Лондона отпутује у Бизерту”. Исти извор сматрао је да ће се у Вашингтону тешко добити председничка одлука за отворено прикупљање добровољаца. Вилсон се и до тада “отворено противио било каквом пројекту чији је циљ ступање Југословена у америчку војску; председник не прави сметње око одлска добровољаца који не подлежу војној обавези, али жели да остали служе, као амерички грађани, у редовима савезне војске” (12, док. 114, 188).
