Можда сви ти дипломатски контакти и нису ишли споро, иако се Србима тако чинило, јер је 19. септембра и британско Министарство спољних послова тражило од свог посланика у Вашингтону да поново разговара о транспортовању добровољаца из Сједињених Држава у Солун. Разлози за то били су врло јаки. “Када је питање први пут покренуто, одлучено је с обзиром да су Сједињене Државе тада биле неутралне, да се српски добровољци упуте у Канаду”, а француска и енглеска влада прихватиле су да заједнички сносе трошкове њиховог пребацивања у Солун. “Околности су се промениле и с обзиром на велике тешкоће да се новац обезбеди у Канади”, енглеска влада нада се да ће влада Сједињених Држава прихватити да “уреди превоз ових регрута директно… без пребацивања у Канаду”, што подразумева и преузимање одговарајућих трошкова (12, док. 115, 189).
Уза све то, указивала се и потреба да се Прибићевићу пошаље неколико људи као испомоћ у његовој мисији. Он је то затражио још средином јула, али тек последњег дана новембра ђенерал Рашић могао је реферисати свом министру војном да ће седам официра и пет подофицира кроз два дана отпловити према Америци. На челу ове групе нашао се пешадијски мајор Срдан Гајић, “препоручен као ваљан и врло дисциплинован официр и који је нарочито доброг такта показао међу Југословенима добровољцима у Русији. Такође и сви остали официри и подофицири препоручени су као врло добри и што је нарочито важно, сви су запојени овом великом југословенском идејом”. Овако бројна екипа била је поред Прибићевића неопходна, јер је нешто раније, у разговору са Рашићем, Никола Пашић инсистирао да се енергично настави са прикупљањем добровољаца у Америци, једнако као и међу заробљеницима у Француској, Корзици и Италији. “Господин Пашић је још мишљења да треба што пре издејствовати да Сједињене Америчке Државе одреде у самој Америци једно веће логориште, где ће се прикупљати наши добровољци” (12, док. 116, 190).
Добровољци из Аустралије и Јужне Африке. С обзиром на чињеницу да ни Прибићевић, ни Познановић, ни Леонтић нису са даљине могли пратити збивања у Аустралији и на Новом Зеланду, први подаци о тамошњим потенцијалним српским добровољцима срећу се углавном у дипломатској преписци британских државних чиновника. По прилици, енглеска брига о тој ствари подстакнута је посредовањем Југословенског одбора у Лондону и ђенерала Рашића, шефа српске војне мисије у Паризу. У њиховим међусобним контактима с јесени 1916. године помињане су цифре од 1.500 до 2.000 добровољаца (12, док. 193, 313), од чега на Новом Зеланду око 1.000 људи. Британски државни секретар за колоније сматрао је расположиве податке тачним, а од гувернера Аустралије и Новог Зеланда очекивао је да помогну у купљењу добровољаца. Он је сматрао корисним да назначи како је и главнокомандујући генерал Жофр „ургирао због значаја њиховог прикупљања и транспортовања за Солун што је пре могуће” (12, док. 190, 311). Почетком јануара 1917. године, у преписку везану за добровољце из Аустралије и Новог Зеланда ушла су и српска министарства одбране и спољних послова. Њихово уплитање у проблем заснивало се на подацима Југословенског одбора. Знало се да „нашег света” има и у тим крајевима, а из Одборове приче могло се закључити да су ти људи „већином Далматинци (Хрвати), да су ваљани, вредни, нешто имућни и да су добре патриоте, живе под марком Аустријанаца, због чега су сумњичени и вређани; радо хоће да ступају у наш војску као добровољци итд”. Ђенерал Рашић питао је своје претпостављене да ли српски посланик у Лондону ишта зна о купљењу добровољаца у Новом Зеланду и Аустралији, па ако још ништа није у том правцу предузимано, да се потребна наређења одмах издају. Без обзира на то што је „ово питање (било) веома важно за попуну наше војске”.
Пашић је, имајући ваљда лоша искуства с информацијама из Југословенског одбора, поручио српским посланицима и војним изасланицима у Паризу и Лондону да не брзају: „Не може да се посао врши кад има разних центара, који дају наредбе и примају извештаје. Него мора да се посао сконцентрира у Мин(истарства) Ин(остраних) дела и да се отуда издају наредбе и да се ту шиљу извештаји. Говори се о неким извештајима, који нису познати Министарству и због тога Мин(истарство) не може их ценити нити давати наредбе докле се с њима не упозна” (12, док. 193, 313-314).
Мимо свих ових ограда, дипломатски контакти с Аустралијом и Новим Зеландом ипак су настављени, а енглеско Министарство за колоније, опет се позивајући на генерала Жофра, 8. марта 1917. године затражило је и од гувернера Јужноафричке Уније да провери има ли тамо Југословена. „Уколико ваша влада нема замерки овом предлогу, радо бих сазнао може ли се известан број Југословена, вредан помена, скупити… и када би могли да се транспортују у Европу. Наравно, била би неопходна пажљива провера порекла добровољаца и њихов bona-fides. Биће плаћени као и обичне српске трупе о чему ће се јавити касније. Српска влада није у стању да обезбеди новчану помоћ породицама, али је спремна да додели пет хектара плодне земље у Србији на крају рата сваком Југословену из британских доминиона који се придружи српској војсци и да је препише уколико је убијен у акцији на његову породицу или било ког другог одређеног с тим да је наследник Србин, Хрват или Словенац” (12, док. 195, 314. и 315).
У међувремену, на српској страни, недостатак људства за попуну ратних јединица стварао је све веће проблеме. Да би се такво стање превазишло, Пашић је 21. јуна, преко америчког отправника послова у Лондону, замолио американску владу да на српско ратиште пошаље један корпус састављен од јужнословенских исељеника. Према његовој замисли, Америка би требало да образује корпус и да војнике наоружа, обучи и пошаље о свом трошку у Солун, „пошто се наша војска у ратовима знатно смањила”. Уз ноту је предат опширан мемоар о потребама српске војске и о важности Солунског фронта за опште савезничке операције.
Америчкој дипломатији било је потребно два месеца да српском посланству у Лондону изрази жаљење што нема могућност да помогне у ситуацији коју цени важном и оправданом, пошто је и сама оптерећена великим издацима за реализацију неких сопствених значајних војничких пројеката. У погледу захтева за стварање „једнонационалног” корпуса, америчка влада није била расположена да се упусти у такав подухват; напротив, она се залаже за укидање националних разлика. Сличне захтеве испостављали су и Чеси, Румуни и Пољаци, али без успеха. Осим тога, америчкој влади није до рата с Аустроугарском, што представља посебну тешкоћу у балканским односима. Она је само пристала да затвори очи пред активношћу разних агената за купљење добровољаца, сматрајући да је много учињено и тиме што је тим агентима допуштено слободно кретање по америчким насеобинама. Уручујући одговор на српску ноту, амерички посланик у Лондону напоменуо је да треба бити задовољан и досадашњим погодностима, јер, за стварање друкчијег расположења у америчком народу биће потребно још доста времена.
Као и на другим странама где је за добровољце агитовао Југословенски одбор, одзив из Аустралије био је скоро никакав. До 16. августа 1917. године пријављено је само 70 добровољаца, од чега осам Чеха (12, док. 196, 315). Средином септембра, под вођством Ј. Рендулића, стигло је отуд 78 или 80 добровољаца; сви су били распоређени у Шумадијску дивизију (5, књига 2, прво издање, 561). Нешто касније, 10. октобра, у пратњи енглеских официра и подофицира, на Солунски фронт стигло је још 77 добровољаца из Аустралије. Из једног акта српске Врховне команде произилази да су се они „прикупили својом личном иницијативом. Тамошња грађанска и војна власт потпомогли су их, снабдели спремом, коју су са собом донели и издржавали на путу до Солуна о своме трошку” (12, док. 199, 318-320). Позивајући се на Гојка Јаковчева, Никола Жутић пише да је 1918. године стигла на Солунски фронт „група од 80 Далматинаца – исељеника из Аустралије”, чиме је остварен „редак добровољачки подвиг” (86, 234).
