Са Голготе до Солуна. У међувремену, да ли крајем маја (9, 280) или од 21. јуна до 5. августа 1916. године (5, књига 8, 784), све српске јединице са Голготе стигле су морем до Солуна, без губитака. У логору на Халкидику нашло се најпре до 127.000 људи, да би касније, „у јуну-јулу 1916. године”, тај број нарастао до 152.000 војника (9, 281; 72, Том У1-2, 11з). Аутор не назначује са које је стране пристигло нових 25.000 војника, али се може претпоставити да се, у највећем делу, радило о ново опорављеним војницима са Крфа или из Бизерте. У једном делу, били су то, опет, добровољци. „Када смо са Крфа прешли у Солун, чета је попуњена новим добровољцима из АустроУгарске” (75, 101), да ли бившим заробљеницима или повратницима из Америке, мање је битно. Тек, „из Северне Америке су још 1916. године стигла у Солун два транспорта добровољаца – Херцеговаца, Црногораца, Бокеља и Личана (око 2000 људи) и укључени су одмах у јединице” (5, књига 8, 767). Друкчије речено, распоређивањем „одмах у јединице” избрисан је још један траг о добровољцима у српској војсци.
Још неки трагови. Али зато, из истога тог времена, сачувани су „трагови о потрази” за новим добровољцима. Један од њих налази се у записнику са једне од савезничких конференција одржане 10. априла 1916. године у Паризу, а тиче се повратка „наших заробљеника придатих привремено Италији а потом Француској”. Најпре, „са Србијом је утврђено, да се пошаљу у Француску сви раденици-специјалисте, који би се могли наћи у редовима српске војске, која је сада у току реорганизације”, после чега је своје захтеве за радно способним људством поставила и Србија. Њен посланик пошао је од става „да савезници имају то неоспорно право, да се служе ратним заробљеницима за радове, које би им могли поверити. Међународно право признаје заиста да Уговор обавезује све потписнике, али да намерно неизвршење његових клаузула од стране једног потписника, ослобођава остале обавеза које су могли имати. Јасно је дакле, да савезници имају права употребе заробљеника исто онако, као што су их и Централне Силе употребљавале на рад… Што се тиче заробљеника српске војске, Краљевска Влада евакуишући их у најближу суседну земљу, задржала је право слободног располагања с њима… Она није престајала мислити о могућностима употребе тих заробљеника… код оног савезника код кога би могли бити најкорисније употребљени”. Ако је већ требало да своје раденике-специјалисте препусти Француској за рад у „оружаној индустрији”, Србија је с пуним правом очекивала да своје заробљенике може упослити у неке за њу корисније сврхе (77, књига XXI, 627-628).
Пуковник Божидар Терзић, српски министар војни, преузео је на себе да се испуне обавезе према Француској. „Што се тиче наших заробљеника, који су предати Италији, а којих има нешто више од 21.000”, он је предложио „да би их требало изузети из Италије, но с тим, да се Француској уступе две трећине овога броја. Једна трећина неопходна је нама, за образовање радничких команада за израду комуникација, утврђивање и друге службе у позадини оперативне војске, пошто за ове потребе не располажемо никаквим трупама ни радном снагом” (77, књига XXI, 628-629). Наравно, Министру није било познато шта се у међувремену дешавало са заробљеницима предатим Италији и да је њихов број пре само пола године био сведен на свега 16.730 (35, 47).
Италијански заробљеници. Не очекујући да ће убеђивање око поновног преузимања ових заробљеника дуго трајати, али верујући да се добровољци могу наћи и другде, српска влада је своју комбинаторику проширила и на Јужне Словене које је заробила италијанска војска. Најпре, српски војни изасланик из Петрограда известио је своје војне шефове да ће Русија ослободити око 3.000 заробљених аустријских војника италијанске народности и да ће их предати Италији, можда уз услов да Италија преда Србији исто толико Јужних Словена из свог заробљеништва. Српско Министарство иностраних дела одмах је прихватило такву могућност, с тим „да се ово питање не меша са питањем наших заробљеника предатих јесенас привремено Италији”.
Тек је почетком октобра наговештено да су Италијани вољни да „уступе нама све заробљенике Југословене за добровољце било као борце било као неборце” и да се са предвиђеном разменом слаже и италијанска влада. Њен једини услов био је да „заробљеници Словени могу ући у српску војску као добровољци а не колективно већ појединце” (77, књига XXI, 637-639).
А таквих је добровољаца био повелик број. „Већ од самог почетка непријатељстава између Италије и Аустрије почео је у Италију долазити велики број војних бјегунаца из Аустро-Угарске, нарочито Срба. Послије пада Србије број Срба-бјегунаца се очевидно повећао, што је и италијанским властима упало у очи. Разлог томе треба тражити у жељи Срба да пођу браћи у помоћ и у нади да ће преко Италије бити најлакши и најбржи пуг у Србију. Треба признати, да је дезертирању аустријских војника потпомагала и жива агитација Талијана, уперена на Словене уопће, а нарочито на Србе. Та агитација вршила се највише манифестима који су бацани у аустријске ровове, резервне логоре, болнице итд., и у којима су се позивали Срби на предају, јер да их у Италији чека слобода и да ће бити одмах упућени у српску војску, да се боре против заједничких непријатеља” (111, 214).
Стварно стање било је сасвим друкчије, а однос италијанских војних власти према Србима-дезертерима ни по чему није личио на оно што је обећавано:
„Од јесени 1916. молбе Срба да пођу у српску војску изазивале су злурада смешкања. О Србији се говорило да је незахвална Италији и да су Срби давнашњи супарници Италијана. После вређања прешло се на затварање, везивање и на физичко кажњавање. Пацифистички настројени људи из народа, са своје стране, називали су дезертере издајницима своје земље, проузроковачима ратног крвопролића и слично. На протесте вређаних да ће се о таквом ружењу јавити српској влади, италијански официри су цинички одговарали да Србије више нема. Један Јеврејин у логору Аквила (Абруцо), који је ниподаштавао српску нацију и краља Петра, симболички је кажњен тек кад су заробљеници Срби запретили штрајком глађу, побуном и колективним подношењем тужбе. Сам командант логора називао је Србе злочинцима, њихов језик гадним говорењем који ће Италијанима бити под ногама и слично. Једног Србина казнио је са 15 дана затвора зато што је на прозивци одговорио са »овдје«, док је другима било могуће одазивати се на свом језику. Саобраћај са светом изван логора био је онемогућен, тако да су пропали сви покушаји заточених да дођу у везу са српским посланством у Риму. Молбе за српску војску су примане, али нису одашиљане. Италијански официри па и генерал, заповедник заробљеничке бригаде у Аквили, да би оправдали такво држање, неистинито су говорили да би италијанска влада радо пустила Србе на слободу, али да то неће српска влада, која од њих зазире као од могућих шпијуна” (35, 53).
