У истој равни с овом наредбом стоји и једно „одлично признање добровољачком херојству” које је крајем 1924. године исписао пуковник Ћира Даскаловић, командант XII пешадијског пука Шумадијске дивизије, у „ратној оцени” за резервног капетана Станоја Михалџића, српског добровољца из Барање:
„За време пробоја солунског фронта, поручник г. Станоје Михалџић, који је на солунском фронту вршио дужност командира 3. чете 1. батаљуна XII пеш(адијског) пука, која је била састављена од самих добровољаца, добио је са четом најтежи задатак. Са Безимене косе имао је да нападне на Бугарски редут, који је био солидно израђен и удаљен само 80 метара од наших ровова, опкољен препреком од бодљикавих жица, коју наша артиљерија за време припреме није могла довољно да поруши услед велике близине.
На дан пробоја, 2. септембра (15. по новом календару – ИП) у 5,30 часова, на мој дати знак пиштаљком, његова храбра чета полетела је као орлови и у бесном налету ускочила у бугарски редут за само четири минута, дејствујући ножем и бомбама на Бугаре.
Ово је био јединствени успех и пример храбрости и пожртвовања и његова је чета прва од целокупне војске на Солунском фронту начела бугарски фронт и прва разлупала капију за милу нам отаџбину” (168, број 281 од 9. децембра 1924).
А у заповести командира 2. чете Батаљона Срба добровољаца за 6. фебруар 1917. године помиње се и Михо А. Колак (Михајло Алексин Колак, после рата насељен у Степановићеву), редов добровољац, који „одважношћу својом и држањем за сво време борбе заслужује похвалу. Лакше је рањен”. Заповест се, иначе, односила на борбе од 26. до 28. септембра 1916. године на Солунском фронту, кад је ова чета напала и првог дана на јуриш заузела чуку „Б” и затим са противником водила упорну борбу, „одбијајући непријатељске покушаје да поврати изгубљену чуку” (12, док. 230, 371).
На добровољачко ратовање односи се и једно сећање дивизијског ђенерала Милана П. Николића, команданта Батаљона Срба добровољаца на Солунском фронту, тада у чину капетана:
„Ха, желиш да чујеш шта мислим о твојим лалама! Видиш, лале су добри војници: дисциплиновани су, имају осећање дужности, и најбољи су у позицијском рату. Кад их поставим на положај и објасним да се тај положај мора одржати по сваку цену, јер је врло важан, – они ће изгинути и неће пустити. Што се тиче напада – ствар стоји мало друкчије… Црногорци су ти сушта супротност пречанима: најбољи, готово неодољиви, на јуришу, дању, кад свако види ко шта чини. Ни један не сме заостати, нити се склонити, јер онда нека се не враћа кући: нико га неће погледати, јер је осрамотио братство. Позициони рат их замара, постају нервозни и гунђају…” (162, 254).
