„Отпадници” се правдају. Да иступање хрватских и словеначких „добровољаца” из Корпуса није могао бити појединачни чин, казује и једна декларација којом група официра и ђака хрватске и словеначке народности оправдава поступке своје и својих следбеника и истомишљеника. То је, кажу, протест против наводне великосрпске политичке струје у Корпусу, коју чине не само официри већ и „део српске интелигенције” у њему; нису они против Корпуса, нису непријатељи српског народа, а нису ни присталице Аустрије; њихов је идеал слободна и независна Југославија, „основана на начелима демократије и потпуне равноправности” Срба, Хрвата и Словенаца, због чега у потпуности одбацују „Велику Србију” као плод „једностраног националног егоизма и шовинистичког моралног лудила”, као „порођај фантазије и душевног склада једне војничке групе, која жели да звечи оружје на Балкану” и као својеврсни „паразитизам из кога се рађа експанзивност и угрожење свих њених суседа”.
Да би изречени ставови наишли на подршку код Руса, нарочито „револуционарних”, те да би се могло несметано наставити с разбијањем Корпуса и споља и изнутра, потписници ове декларације, „у већини ученици западне а особито немачке културе”, одједном се изјашњавају за „културно зближење” са „руским генијем, руским хуманизмом и руском духовном културом” и за „међусобно познавање, сарадњу и усавршење”. А кад су се већ нашли изван Корпуса, они, у наводном уверењу да „руска револуција и победа руске демократије… значе нову еру у историјском животу човечанства”, нуде сарадњу руској револуционарној армији. Јер, „та армија бори се за остварење принципа који највише одговарају гласу наше савести, нашим свестраним интересима, и надама. У рукама руске армије је сада судбина и слобода не само руског него и свих малених народа, с њеном победом добијају они све: право на самоопредељење, с њеним правом (вероватно: поразом – ИП) губе они и оно, што су имали пре рата. Био би злочин не сарађивати за њену победу и због тога сматрамо дугом наше савести и нашим правом борити се у њеним редовима и за ту сврху придобити наше сународњаке војнике” (74, док. 186, 259-261).
Жеља ових отпадника да у саставу руске армије образују сопствене самосталне јединице није била особито пријемчива за руску страну. Али зато, Французи су били врло заинтересовани да их одведу на своје ратиште и да им признају сва права која имају и француски војници. У том се тренутку показало да из заробљеничког логора у Дарници, у Кијевском војном округу, у који је враћен део ових дисидената, нико није прихватио француску понуду. И показало се да се у том отпадничком кругу налазило и 400 Срба, који нису желели да иду у Француску чак ни као плаћени радници; њима је било занимљивије да наставе са радом у кијевској фабрици оружја и да се слободно крећу, у српској униформи. Незадовољан таквим понашањем својих саплеменика, представник српске владе у Кијеву затражио је од команде Кијевског војног округа да све њих врати у ратно заробљеништво, како својим понашањем не би срамотили „нашу српску мученичку војску” (74, док 187, 261-262).
Команда Кијевског војног округа реаговала је врло хитно, телеграмом, тако да је ђенерал Живковић могао известити команданта Прве дивизије да ће се део дисидената, по сопственој жељи и накнадној памети, вратити у Корпус; боље у њега, него у неизвесност неког од удаљених руских заробљеничких логора (74, док. 189, 263-264).
Они други отпадници, неодређено бројни, наставили су са својим ратом против Србије. Према Мандићевом писму Југословенском одбору, „они још увијек не мирују и чине глупости. Недавно издали опет нови промемориј у којем нападају на најогавнији начин и њене тежње, које називају империјалистичнима у коме нападају на србијанску бруталност, која грози културним Хрватима и Словенцима, који стварају сваки за себе посебне народности. Њихов програм је федерализам Југословена уз подржавање најшире аутономије… Али на својем мјесту ћемо видјети да стојимо пред новом крупном опасношћу у којој ће они као средство странчарских интереса играти крупну, а можда и издајничку улогу. Договорили смо се… да ваља пустити и форсирати, да се официри и добровољци сами боре против дисидената истим њиховим средствима, тј. изјавама, депутацијама, меморандумима, те ако хоћете и личним везама који си је ваљало створити… Али корист је била малена… А дисиденти раде на врат на нос, па ако их се не слуша, то имадемо да захвалимо једино нашој лудој срећи и појавама, које је овдје створила руска слобода” (74, док. 196, 274-278).
Не на румунско ратиште! Средином 1917. године, официрски добровољачки кор Прве бригаде Прве дивизије Добровољачког корпуса СХС изложио је свој однос према плановима да се српски добровољци пошаљу на румунско ратиште. Најпре, они су истакли да су у Добруџу отишли верујући да тиме помажу не само румунску војску, већ да тако доприносе и ослобођењу и уједињењу јужнословенских крајева Аустроугарске монархије. Како се у међувремену, после потписивања руско-румунског уговора о војној и политичкој сарадњи, показало да је непосредни интерес Румуније да себи припоји западни Банат, област коју највећим делом настањује српски живаљ, ратовање српских добровољаца за румунску националну идеју постало би бесмислено; утолико пре што се у саставу Добровољачког корпуса СХС налази и велик број Банаћана:
„Видећи јасно да оваква употреба корпуса не само није у духу задаће и циља корпуса, него шта више против тога, официри изјављују… да не желе да иду на румунски фронт… (Такође), морално стање у руској армији је таково, да не даје гаранције, да ова дивизија ма на ком од руских фронтова неће доћи у незгодан положај… Ми не желимо оставити Русију, зато, што јој не желимо помоћи, него зато, што јој нашим силама, нашим бројем и нашом снагом не можемо помоћи. Кад би смо знали, да ће наша дивизија повући за собом руске и румунске армије, ми бисмо за наступање 12 милиона Руса жртвовали 12 хиљада наших живота, али према садањим приликама, извести нас на руски фронт значи ради једног покушаја и хватања за сламку жртвовати 12 хиљада живота и исто толико породица, за коју узалудну жртву официри не могу да приме одговорност на себе пред својим народом и историјом… Официри желе, да се овај корпус не употребљава ни на једном од руских фронтова, него да се изведе из Русије, да се уклони од дезорганизације и растурања, да се сједини са добровољцима из Америке и остацима српске војске са Солунског фронта, те да се употреби за директан циљ који му је постављен, где и када неће ниједна жртва бити узалудна, и када његова употреба неће бити политичка и стратешка игра” (74, док. 199, 280-282).
Све то имајући у виду, чак и под условом да иза наредбе о слању српских добровољаца на неко од руских ратишта стоји српска влада, официри-добровољци затражили су од своје команде да се корпус што пре изведе из Русије.
