Командант Корпуса није могао прећи преко ове изјаве, те је од свог Министра војног затражио да се преиспита ранија одлука о слању добровољачке дивизије на румунски фронт; добруџански бојеви показали су неспремност румунске војске да одржи свој фронт према непријатељу, а поновно слање српских добровољаца у рат за румунске интересе довело би до растурања корпуса и потпуног распада прокламованих јужнословенских национално-политичких циљева. Да код претпостављених не би оставио и најмању сумњу у своје војно-политичке разлоге, командант је истакао да је „крајње време спасавати корпус, јер руски комитети и војнички и грађански, који данас решавају о свему у Русији, гледајући каква је код наших добровољаца у корпусу дисциплина и ред, јавно исповедају и раде на томе да се корпус растури, јер веле да ми сметамо њиховој слободи и републиканским начелима” (74, док. 203, 385-286).
Живковићевим страховима бавио се и Лонткијевић, који је неки дан касније, 19. јула/1. августа, поручио команданту Прве добровољачке дивизије да ће његова јединица, по свој прилици, бити искључена из наговештених борби. Што се тиче извођења Корпуса из Русије, он је само могао пренети извештај енглеског поморског агента у Ставци да „нема никакве препреке да се српски корпус може одмах превести за Солун” (74, док 205, 286).
Бавећи се истом ствари, посланик Спалајковић телеграфисао је српском посланству у Паризу (а оно Министарству спољних послова на Крфу) о својим настојањима да се Добровољачки корпус пребаци на Солунски фронт, али и о напорима руске Врховне команде да види српске добровољце на неком од делова свог фронта: „Нека се боре у пола као што су се борили у Добруџи и испуниће славно своју мисију”, сматрало се тамо.
Са српским тежњама био је упознат и Михаил Терешченко, руски министар иностраних дела; он је обећао да ће посредовати код Ставке и покушати да их одврати од намере да српски корпус употреби уз своје армије и на своме ратишту. Такође, он је обећао да ће америчком амбасадору у Петрограду указати на неопходну потребу да америчке власти подрже српске агитаторе у купљењу српских добровољаца међу југословенским исељеништвом по Америци (74, док. 211, 293).
Српски конзул опањкава српске официре. Док су српске политичке и војне личности у Русији упорно радиле на очувању Добровољачког корпуса СХС и његовом слању на Солунски фронт, српски конзул у Одеси Марко Цемовић, тврдо заступајући „југословенске” ставове, у свему је тражио некакво своје место; о томе сведочи његово опширно писмо Николи Пашићу од 15/28. августа 1917. године. Највећим делом, оно гласи:
„…Кад сам био назначен у септембру 1915. г. да управљам консулатом у Одеси већ је била прекинута комуникациона веза са Србијом по Дунаву… У октобру посетио је био Одесу цар и од њега лично добио сам усмену дозволу да радим на образовању одрвда, да ће он дати одреду све што му треба.
Нотом од 3. јануара, коју је у име владе подписао посланик Спалајковић, а коју сам ја лично предао генералу Алексејеву, одред је био стављен под моје политичко руководство. Војну обуку поверили смо били мајору Пејовићу. Доцније отуда са Крфа назначен је био наш војни агент г. пуковник Лонткијевић за инспектора одреда и он је у два-три маха долазио у одред ради инспекције. У таквом су стању затекли одред наши официри са Крфа, који су истих дана кад и Ви дошли у Одесу.
На путу од Петрограда до Одесе неко Вас је о раду у Одеси био потпуно лажно обавестио. Прва последица ових интрига била је та што сте ми наредили усмено, да се ја више не мешам у ствари одреда… Прва последица овога немешања била је та што је команда прве дивизије наредила, чим се попунио четврти пук, да се више не упућују добровољци у Одесу. Апсолутна је истина, да је ово команда учинила ради тога да се не би образовала друга дивизија и да се не би она, команда, нашла под корпусном командом. Кад је прва дивизија отишла у Добруџу, пуковник Кушаковић и п.пуковник Срб употребили су ред похвалних марифетлука, да поред команде прве дивизије добију дозволу од нашег Министарства војног за образовање друге дивизије. Кад је ова дозвола добијена, онда ме провизорна команда (Кушаковић и Срб) замолила да се опет »умешам у ствари одреда« и ја сам у августу прошле године путовао у Петроград и Ставку да убрзам скупљање добровољаца за другу дивизију и достигли смо били што смо готово кријући радили.
Наши официри са Крфа унели су своје у одред: касарнску дисциплину и искључиви србизам. И Ваш одески говор они су толковали као »дипломатски маневар«. Пошто су војници били са малим изузетком Срби прва дивизија могла је ово издржати. Али код официра добровољаца, који су већином Хрвати и Словенци, ово је утицало рђаво, толико рђаво да су били изгубили свако одушевљење. Сукоб команданта пукова са г. Хаџићем и његовим начелником мајором Максимовићем, који је био стварни командант, и велики губитци у Добруџи потпуно су убили и код војника и код официра добровољаца свако одушевљење.
Моје »мешање« у одред имао је очевидно, да замени Др. Поточњак. Тако је он и пласирао себе у Одеси. Он је почео са једном крајношћу, а завршио своје пребивање у Одеси другом. У почетку он је био виши Србијанац од сваког Србијанца и виши »пашићевац« од Вас самих. Напустио је Одесу као ватрени противник »србијанштине«.
Због његовог рада у Хрватској он није имао никаквог успеха код хрватске интелигенције. Лични сукоби са Шајновићем, Ћирковићем и пуковником Кушаковићем још су га више раздражили и он је отишао одавде огорчен. Био је незадовољан и Југословенским одбором и мислило се да ће он отићи путом сепаратизма.
Генерал Мих. Живковић почео је био лепо да ради. Више умом него срцем био је акцептирао југословенску идеју, али никога, апсолутно никога од Срба није имао да га на овом добром путу уздржи…
Неуспех са Хрватима у другој дивизији има у основи једну погрешку одеских штабова руског и нашег. Вољу цареву коју ми је изразио преко генерала Ебјелова, да што пре образујемо другу дивизију, сувише је ревносно хтео да испуни начелник штаба (руски) генерал Маркс. У договору са начелником штаба пуковником Кушаковићем, они су извршили насилну мобилизацију заробљеника у Одеском војном окруГу. (Да би се обезбедио довољан број ратника, решено је да се по Одеском војном округу мобилишу сви „југословенски” заробљеници распоређени на пољске радове. За све оне који који нису били вољни да крену на фронт, било је предвиђено да буду враћени у заробљеничке логоре. Овај необичан потез, у основи добронамеран, био је привидно ефикасан: до октобра 1916. године прикупљено је око 20.000 момака, међу њима око 7.000 Срба, 9.000 Хрвата и 4.000 Словенаца. Мада су они, баш онако како је било предвиђено корпусним наредбама, редовно упућивани на фронт, групно, многи од њих су успут бежали и враћали се у Одесу. С њима су пристизали и дезертери из Прве дивизије, њихови истомишљеници, што је, по природи ствари, водило војничкој дестабилизацији Добровољачког корпуса у целини, како оног дела који се налазио на фронту, тако и јединица задржаних у позадини. Ипак, од укупног броја тако мобилисаних добровољаца, у Корпусу је остало око 56%, док их је 3.000 дезертирало, а око 6.000 враћено у заробљеништво – ИП, према 74, прилог III, 375-376). Од тога смо… имали само непријатности. Од наших првобитних метода за скупљање добровољаца било је одступљено. Ватрени агитатори Хрвати на челу са резервним капетаном земунским судијом Гашпаровићем били су одстрањени од посла. Заменик Др. Поточњака зубни лекар Миливоје Јамбришак схватио је свој положај члана Југословенског одбора, и сувише као господску ствар. Лењ по природи, сујетан по карактеру, он је диктаторски захтевао, да се из одреда »чисти све што је ма чим незадовољно«. У овоме га је помогао начелник штаба Кушаковић и њиховом утицају, на жалост, подлегао је био генерал Живковић док одред скоро није био потпуно »очишћен од Хрвата војника« и створен разцеп међу интелигентним Хрватима.
