Све је ово свело бројно стање нашег одреда на мању цифру него што је била онда када сте Ви били у Одеси и кад су наши официри дошли да прихваше одред.
…Добровољачко (пропагандско) оделење поверено је коњичком пуковнику Лукићевићу, који ове ствари не разуме. На моје заузимање придодат му је доктор Гашпаровић… човек заиста од вредности и стварних заслуга за одред…
Кад посланство ради једно с Министарством спољних послова, војни агент друго с Ставком, штаб у Одеси треће, представник Југословенског одбора четврто, конзулат, док је имао »право да се меша« пето и т.д. успеха, разуме се, не може бити. За сваки успешан рад потребна је концентрација у једне руке…” (74, док 213, 294-297).
Цемовић то не каже, али ваља подразумевати да би све било како треба да је све послове Добровољачког корпуса он држао у својим рукама; не зна се како је Пашић реаговао на Цемовићево писмо.
Како до Солунског фронта. Само два дана касније, ђенерал Живковић јавио је српском министру војном да је штаб Корпуса отпутовао за Архангелск (на Белом мору), одакле ће заједно са Другом дивизијом, у истом транспорту, продужити ка Солуну. Он, командант Корпуса, и даље остаје у Одеси, не би ли са Ставком утаначио појединости око извлачења и Прве дивизије. Но, „и поред великог опирања генерала Живковића, 1. српска добровољачка дивизија морала је да се упути на румунски фронт. До 12/25. августа 1. дивизија била је дислоцирана на простору Бтулеја-Хаџи Абдул- -Чекмекјој, где је образовала резерву VI руске армије на румунском фронту. Бројала је 583 официра и 12.581 војника” (74, док. 214, 297-298).
То, само привремено, јер се убрзо показало да су преговори с руском владом и Ставком обрнули ствар на српску страну. Наиме, српски посланик у Румунији Павле Маринковић обавестио је своје Министарство (иностраних дела) да је од генерала Шчербачева, главног команданта руско-румунског фронта, сазнао за наредбу о упућивању Прве српске дивизије у Солун. Ту наредбу Шчербачев је оправдавао страхом својих надређених од сепаратног мира на руском фронту; уколико би Русија склопила такав мир, српска страна имала би довољно времена да своју дивизију повуче са фронта; како он, Шчербачев, не верује у постизање сепаратног мира, најбоље би било да се та дивизија и даље задржи у Русији, јер би, у супротном, идеја о стварању „југословенске армије” од руских заробљеника била упропашћена; верујући у своју логику, он је од своје Врховне команде затражио да Прву српску дивизију ипак задржи на постојећим положајима. Најнеобичнијим у свему томе треба сматрати и Маринковићев предлог свом Министарству да српске трупе остану у Русији, јер, ето, Шчербачев не очекује потписивање сепаратног мира (74, док. 217, 320).
Спалајковић се није бавио том темом, али је зато извештавао српску владу о свом плану да и даље настави са врбовањем добровољаца за Солунски фронт, али и за прикупљање оних који би, због страха од морског транспорта или дисциплине и других тешкоћа у српској војсци, радије остали да се боре на руском фронту (74, док. 218, 321).
Нису забележене појединости о даљим преговорима српске и руске стране о слању Прве српске дивизије у Солун, али се из писма српског војног изасланика у Паризу (упућеног 9/22. децембра 1917. године команданту Прве дивизије Добровољачког корпуса СХС) види да је први транспорт већ кренуо, а да ће други кренути „кроз 5 дана”. Командант је још обавештен да су старање о транспорту целе дивизије преузели Французи на себе. „Што се благовремено не извештава о дану поласка, то је вероватно због тајности” (74, док. 220, 323).
А било је и других разлога неблаговременом извештавању; о једном од њих, врло оправданом, пише Спалајковић српској влади: „Максималисти (бољшевици – ИП) опет наредили бригади ићи на румунски фронт наводећи као разлог оскудицу у храни у месту где је. Због тога је бригада сада сва скупљена у Јарославу на Волги, где сам успео задржати је до решења о њеном даљем путовању. Ако бригада крене преко Сибира потребно је решити питање о исхрани и новчаном снабдевању кроз Манџурију и море”. Због свих тих проблема, Спалајковић тражи од владе да помогне, „да се не би добровољци растурили због неодређености” (74, док. 221, 324).
Бринући добровољачке бриге, Спалајковић није заборављао ни оне заробљене „Југословене” који су се још увек налазили у руским логорима, мањим делом као отпадници из Корпуса, а у већини као заробљеници који се нису ни пријављивали Корпусу. Он о томе телеграфише српској влади на Крфу:
„Због преговора о миру (које су Совјетска Русија и Централне силе започеле 9/22. децембра 1917. године у Брест-Литовску – ИП), да бих спречио повратак у Аустрију заробљеника Југословена да их тамо поново не употребе за продужење рата против нас и наших западних савезника, у исто време да се прикупе нови добровољци од заробљеника и поврате они који су пролетос иступили из нашег добровољачког корпуса, организујем сада агитацију и прикупљање добровољаца у јужној Русији. За овај рад издао сам детаљну инструкцију… и организовао сам растурање штампаних прогласа. Обратио сам се украјинској и козачкој влади да одобре и помогну. Пуковник Лопткијевић из Кијева руководиће у јужној Русији даљним развојем рада. У северној Русији за сада и нема много Југословена… Наша друга бригада на путу кроз Сибир агитоваће да јој се придруже добровољци Југословени из заробљеничких логора Сибира; за дозволу сам умолио руски Главни генералштаб. Настојавам код овдашњих савезничких представника да и финансиски помогну ову ствар” (74, док. 224, 223).
Та своја размишљања он је сложио и у једној телеграфској поруци српској влади (без датума, на самом крају децембра 1917, по новом календару), уз напомену да је своје ипструкције за поступање са заробљеницима из Аустроугарске послао српском војном изасланику Лонткијевићу, начелнику Добровољачког одељења и команданту Допунског батаљона у Одеси, српским представницима у Румунији, представницима Југословенског одбора у Одеси, Кијеву, Москви и Петрограду, француској, епглеској и америчкој амбасади у Петрограду, команданту Друге бригаде Прве добровољачке дивизије (која се још увек налазила у Русији)…
Смисао датих ипструкција био је садржан у ставовима да би ратни заробљеници, док траје рат, требало да избегну размепу, да остану у Русији и да се тамо организују или као слободни грађани (они који нису способни за војну службу), или у добровољачким одредима придруженим Допунском батаљону Добровољачког корпуса; да Лонткијевић и начелник Добровољачког одељења утврде где се све налазе ратпи заробљеници и колико их има, те да их упуте како да се даље оргапизују; да све „дисиденте” који изразе жељу да се врате у Корпус, без одлагања упуте у Одесу; да оне који се одлуче за размену и повратак у завичај, петроградско Југословенско друштво снабде већ припремљепом прикладном литературом за будућу „револуционарну акцију по одласку тамо” (74, док. 226, 326-327).
Потписивањем мира у Брест-Литовску, 3. марта 1918, све то изменило се из основа: совјетски министар (народни комесар) спољних послова Лав Троцки саопштио је да се на руској територији не могу држати војне јединице других држава, а даље купљење српских добровољаца било би могуће само под условом да та војна формација буде у саставу руске војске. Због тога, српски Допунски батаљон премештен је из Одесе у Самару („из опасне зоне на исток”), а Лонткијевић и даље ради на купљењу добровољаца; он верује да ће се већина дисидената вратити у Корпус (74, док. 232, 330-331).
