Одбору су током 1915. године стизале вести о добровољачком покрету, али све то није га много охрабривало. У Русији и Северној Америци већ се нешто дешавало, а у Јужној Америци само су помињани пријављени добровољци. Крајем јуна, Миће Мичић отпутовао је у Јужну, а Милан Марјановић у Северну Америку.
Српска влада, такође заинтересована за добровољце, упутила је једног свог представника у Северну Америку, а он је, на пропутовању кроз Лондон, обавестио Трумбића о својој мисији. Мада је енглеска влада обећавала да ће помоћи транспорт добровољаца преко канадских лука, почетком септембра 1915. године морала је од тога одустати. Сједињене Државе и даље су се позивале на своју неутралност, због чега није долазило у обзир да се на њеној територији добровољци окупљају организовано.
Прва је од даљег деловања одустала црногорска мисија, делимично задовољна цифром од приближно 4.800 прикупљених добровољаца. Наравно, није се могло знати какву ће несрећу доживети она група од скоро 600 путника са „Бриндизија”, нити се тада могло и помислити да ће за црногорску војску, скорих недеља, рат бити неславно окончан. Глас о црногорској капитулацији зауставио је у Канади и Сједињеним Државама групу од 2.000 људи спремних да крену за Црну Гору. Будући да „због политичких и дипломатских мотива” није дошло до окупљања црногорских војника и добровољаца у једном логору у Француској, под њеном заштитом, „онај трећи контингенат Црногораца из Северне Америке (од око 2.200 људи – ИП) ангажовао се у савезничким војскама” (41, 149-150). Србија је тек започела да делује у прекоморским земљама и ову англо-америчку блокаду она је мање доживела као политички неуспех, а много више као немогућност да попу ни своје војне ефективе.
По свој прилици, прекид добровољачких активности најтеже је пао Југословенском одбору, јер му се из руку извукао последњи озбиљан аргумент у политичкој борби за партнерство са српском владом или чак за примат у односима с њом. Са добровољцима, Одбор није ништа постигао, а показало се да он ни с исељеништвом у Сједињеним Државама није имао стварних контаката. Примера ради, вест о оснивању Јадранске легије, „хрватске регименте с хрватском заставом, која ће се борити са српском војском и која ће ослободити Хрватску”, објављена је у Заједничару тек пошто је преузета из јужноамеричких исељеничких новина (34, 85).
Трумбић „забринут” за добровољце. Стварну Трумбићеву „забринутост” за добровољце и њихово учешће у рату на страни Краљевине Србије показује његово писмо од 15. јула 1915. године, писано из Лондона једном од чланова Одбора:
„По приватним обавијестима као и по хрватским и словеначким новинама, огорчење је у нашим крајевима проти Италији колосално и свеопће. Наше регименте (аустријске! – ИП) боре се на Сочи проти Талијанима као лавови. Талијанске новине доносе поклике проти њима из аустријских ровова. Грде их и ругају им се. По врсти и садржају тих поклика разабиремо да су од војника из наших приморских крајева. Из талијанских новина разабире се да се и Словенке виде на оним позицијама, које мора да добровољно обављају разне припомоћне послове. По свим нашим земљама јављају се листом добровољци проти Италији. У Крањској јавило их се 30.000, а тако и по Хрватској и Далмацији. У Макарској, која са селима има десетак тисућа душа, пријавило се као добровољаца након што су сви способни мушкарци од 17 до 50 год. били узети на редовној ставњи. То значи да ниједан мушкарац, који може да хода, неће да остане код куће. Слично је расположење проти Италији по цијелој монаркији код Славена и неславена. Што смо предвидјели тачно се је догодило. Аустрија се је сва још једном окупила около пријестоља, она је галванизирана, оживила и подмладила се. То је успјех похлепне политике Италије и глупе дипломације Тројнога Споразума, која је окаљала себи лице оном неморалном Конвенцијом” (29, 9).
Трумбић тада тврдо верује, на основу искустава из прве ратне године, да Централне силе могу изгубити рат једино под условом да се не успеју одупрети руском оружју. Руси у то време нису на фронту стајали баш сјајно, па се Трумбић, већ видећи аустријску победу, одушевљавао хрватским и словеначким добровољцима у аустроугарској војсци и њиховим војничким успесима против једног од Савезника. Са тим у вези, и у Југословенском одбору владало је „једно врло истакнуто мишљење, које одобрава то што се наш народ енергично бори проти талијанској војсци иако тиме проти својој главној интенцији брани Аустрију” (29, 9-1о).
Средином августа, хрватски исељеници у Јужној Америци организовали су читав низ „аустрофилских манифестација”, и можда је Миће Мичић био њихов сведок. На основу првих сазнања, он је већ 8. септембра реферисао Одбору да се Југословени у Буенос Аиресу могу поделити у три групе. Прву групу сачињавају „они који хоће да буду ауштријаки и неће да знаду за словенство”, у другој су „Словени који виде спас у Аустрији” а трећу чине „Југословени прожети здравом народном идејом. У свим тим групама најбројнији су Хрвати, али има и Срба и Словенаца посве мање” (12, напомена уз док. 141,236). Мичић не казује какав је однос Хрвата и осталих по групама, али истиче да су Југословени који „здраво” мисле најмалобројнији. Уз то они су и завађени. По логици ствари, из те групе „завађених и најмалобројнијих” требало је да се регрутују добровољци за Легију, а логично је што пријављених и није било много. Из Мичићевог „извјешћа” Југословенском одбору, написаног 4. октобра (12, док. 141, 234-236), види се да у Аргентини међу пријављеним „Југословенима” нема других осим Црногораца. Он је, наиме, и раније јављао Одбору да у Буенос Аиресу има „до 400”, а у осталим деловима Аргентине „до 1.000” Црногораца приправних да крену на балканско ратиште, „кад би имали потребита средства”. У односу на податке Југословенског одбора од 15. децембра претходне године, бројку од „наших 500 добровољаца већ уписаних за Југословенску легију” (12, док. 62, 85) Мичић своди на „300 добровољаца приправно да одмах крену”.
Ново у Мичићевим порукама јесте обећање дон Миха Михановића, бродовласника, да ће једним својим бродом, од Буенос Аиреса до Марсеја, ако му Енглеска дозволи пловидбу, на сваком путовању бесплатно превозити „до 500 наших добровољаца или Црногораца”. Да ли није имао дозволу или није било „наших” добровољаца не зна се, тек, Михановићева лађа није превезла ниједног добровољца у Европу.
Добровољачка заклетва. Биће да из тог времена потиче текст заклетве коју су добровољци из прекоморских земаља почели да полажу пре одласка у Отаџбину, на бојиште (43, 15):
„Заклињем се синовском љубављу свога рода;
-заклињем се словенском крвљу свога оца и племенитим млијеком мајке своје;
-заклињем се патничким пепелом наших предака, светим прахом рођене груде наше;
-заклињем се дубином нашег широког Јадранског мора, висином неба, великим сунцем слободе;
– Да ћу стајати јуначки, неустрашиво раме уз раме, бок уз бок српске војске, у светој борби за ослобођење и уједињење Југословена, до посљедњег даха, до задње капи крви.
Тако ми помогао велики Бог Права, Правде и Истине!”
Несумњиво, ова заклетва потекла је из Југословенског одбора. Њени аутори водили су рачуна да српски карактер добровољачког покрета буде означен искључиво као „словенски” и „југословенски”, а да једино земљописно обележје „рођене груде наше” буде везано за „наше широко Јадранско море”. Ако је потенут Бог Правде, можда онај из српске химне, било је то тек да би се испред њега и, нарочито, насупрот њему, неопажено истурило оно што су, и тада и касније, Хрвати називали својим „повијесним правом”.
„Морална потпора” са стране. Вез обзира на то што је Мичићев учинак на прикупљању добровољаца био никакав, или можда баш због тога, Трумбић је 27. новембра 1915. године, једном промеморијом за британску владу, молио да се Мичићу пружи морална потпора за рад „код југословенских онамошњих етиграната из Аустро-Угарске, посебице у Аргентини и Чилеу гдје су наше колоније најбројније, за ове циљеве:
1. да све наше колоније добро информира како се савезници боре да заштите и извојују слободу свим народима;
2. да јединствено организира све наше југословенске колоније у духу неограниченог пристајања уз савезнике у овом рату;
3. да поради у нашимт колонијама око сакупљања добровољаца, који би се имали борити уз савезнике У Србији” (12, напомена уз док. 141, 237).
