Одмах пада у очи да је читава Трумбићева прича окренута савезницима и њиховим заслугама, а да је Мичићева мисија у Јужној Америци само покриће за оно што тек треба да буде гурнуто у први план: српска војска управо је почела да се повлачи из Србије, Макензенов штаб објавио је свој последњи коминике са српског ратишта, српска влада била је већ на путу према Скадру и у неизвесност, а Трутбићу и Југословенскот одбору био је потребан покровитељ за будуће њихове „државноправне” потезе у вези са стварањет југословенске државе.
Видело се то и 20. октобра 1915, кад су аустроугарске, немачке и бугарске трупе већ биле у Србији и кад је Трутбић исказао своје задовољство што јој нико не притиче у помоћ. Он тада „открива” оно што су сви могли знати: „Италија неће дати војску за Србију, она ће кооперирати проти Бугарској шетајући својим лађамта по Егејском мору, а ако пошаље трупе, послат ће их у Албанију да ју окупира и истисне Србију, Црну Гору и Грчку или да их притиска, а свакако да тиме интригира. Али и када би Италија хтјела слати трупе у Србију, ја бих, да је до мене, одбио ту потоћ ма што се догодило, јер би ту помоћ Србија и ми скупо платили. Али нема за то бриге. Италија неће у Србију нити са једнот кумпанијом, јер је у Србији данас војска Њемачке, с којом Италија није и неће никако да буду у рату” (29, 11).
Супилов мемоар. Тих дана почеле су да се међу хрватским члановита Југословенског одбора испољавају извесне разлике у војно-политичким проценама. Франо Супило, пошто је из тренутних односа на ратишту проценио да српска „југословенска” мисија није особито снажна, потрудио се да „израчуна” какву би позицију Хрватска могла заузети у новонасталим условима. У том смислу, он је сачинио један мемоар и уручио га енглеском министру спољних послова Едварду Греју:
„1) Хрвати, Срби и Словенци, један су политички народ са три имена, различних историјских, државноправних и културних традиција, али једног језика и једне племенске расе.
2) У овом народу, у Хапсбуршкој Монаркији, Хрватској припада водећа политичка улога као prima inter pares. Изван Хапсбуршке Монаркије, та улога припада Србији. У сваком случају вреди потпуна равноправност племенских елемената разног назива као и потпуна слобода и равноправност вероисповедања.
3) Хрватска у ужем смислу ове речи, са главним градом Загребом, јест за све Хрвате, ма где они боравили, глава и срце Хрватства, као што је Србија у ужем смислу, са Београдом, глава и срце Српства. Хрватима је Хрватска са Загребом интегрални део њихова народнога и државноправнога бића, њихова индивидуализма, а друге су хрватске земље уда тога бића.
4) Идеја народног јединства Срба, Хрвата, и Словенаца, доводи у политичком погледу до логичне последице тежње, рада, и програма за једним политичким уједињењем у слободну нацијоналну државу, у којој ће свако племе, боље рећи представници сваког имена, са својим особинама, традицијом, и снагом, у нову формацију донети своје најбоље силе и способности. Ова нова формација мора бити хармонички продукт свих наших народних сила у фузији духова, традиција, и рада, у јединственом прегнућу за осигурати нашу заједничку будућност. Тако би се направила држава од 12-13 милијона (7 православних, 5 католичких, и 800.000 муслиманских Словена), прилично јака да закрчи пролаз немачком експанзивном империјализму на овом његову наравном путу на Исток. Ова би држава била наравни савезник оних који се боре против германској хегемонији и доминацији.
5) Али овај процес народног јединства и фузије не може се провести успешно, ако у њем не буде саучествовала са свим својим капиталима Хрватска са Загребом као права представница Хрвата и Хрватства.
6) Ако силе јаче од праведности ове праведне идеје народног јединства хоће да запрече њено остварење, т. ј. да например из склопа југословенских земаља са Србијом излуче Хрватску, те је формирају у сепаратно биће, – онда је потребно да Србија у право време учини све оне битне реформе народно-политичке, уставне, и културне, које ће онемогућити опстанак и развитак једне друге конкурентне југословенске државе, као и сваки домаћи и народни рад за њу. Другим речима: потребно је, да се Србија тако интерно реформира, да она једина буде и остане стегоноша јединства Југословена.
7) Другачије, место ослобођења, сједињења, и стопљења Хрвата, Срба, и Словенаца са Србима, догодило би се напросто један једноставан чин освајања, доминације, задахнут српско-ортодоксним ексклузивизмом. У том случају, Србија би показала или да не може, или да неће, да као базу своје политике прихвати начело народног јединства Југословена, чије би се остварење имало онда одгодити до повољнијих дана.
Дотле, и у том случају, дужност би било свих Хрвата тако радити, да све југословенске земље у којима би се већина народа по слободној вољи изјавила за Хрватску буду сједињене са Хрватском” (24, 19-20).
Југословенски одбор не мења ставове. О Супиловом мемоару није се међу емигрантима из Аустроугарске још знало, тако да је основни политички курс Југословенског одбора и даље био непромењен. Одбор је 15. децембра 1915. године послао Пашићу један телеграм, охрабрујући га наводним извештајима из Америке да расположење тамошњих Јужних Словена „спрам Србије није ослабило, паче њихова вјера у реинтеграцију Србије и у остварење југословенског програма, што га она заступа, расте и постаје још јача и тврђа”. Трумбић пише да у Чилеу, Перуу и Боливији има око 500 уписаних добровољаца и да су власници двају пароброда под аустроугарском заставом (ни мање ни више!) приправни да на сваком путовању бесплатно превезу по 400 добровољаца, „под условом, да им Енглеска дозволи употребу неутралне заставе и тиме обезбиједи путовање”.
У време док је „положај Србије и Савезника на ратишту био посве друкчији”, добровољцима је говорено да су „вербовани за Легију а не за редовну војску” и да је „главна мисао” Легије искључиво политичка. Очекивало се, наиме, да је „уз напредовање руске војске у Галицију била нада, да ће српска војска прећи Саву да ослобађа браћу” и да би Легија тада „имала задатак, да морално и политички подупире српску војску у новоослобођеним крајевима у духу српско-хрватско-словеначког јединства народног и државног. Данас је све то промијењено”. Трумбић зна да нема хрватских добровољаца и да је залагање његовог Одбора за добровољачки покрет међу Хрватима (и Словенцима) безизгледно, па зато, само у форми „саосећања”, предлаже да „мисао вербовања југословенских добровољаца треба свом енергијом провести, али у већем стилу и на новој бази тако, да би од тога српска војна снага могла добити ефективну помоћ. Надамо се, да једна шира и интенсивна акција у Америци може дати на тисуће, а можда и на десетке тисућа добровољаца”. „Вербовањем” би се бавили Одборови цивили и српски официри, али само ако српска влада убеди неутралне Американце да „зажмире на оба ока”, приволи Енглезе да добровољце транспортују у Европу и „прибави довољан кредит, који ће свакако износити више милијона франака за агитацију, за путовање добровољаца до Канаде, за њихово екипирање и уздржавање кроз вријеме вјежбања и превоз у Европу”.
