Проф. др Ђорђе Станић
ВРХУНСКО ДОСТИГНУЋЕ
Сваки нов текст о српском ратном добровољаштву, поготово ако садржи неке нове или мање познате чињенице и генерализације, увек ме врло обрадује. Два су разлога за то: први, по вокацији, јер се више година и сам бавим истраживањем те тематике, и други, по пореклу, јер сам уз оца, једног од српских добровољаца, тих храбрих и часних ратника, не само одрастао него се под његовим непосредним утицајем, деловањем и начином размишљања, одвијао цео мој живот. А крећући се међу добровољцима у родном Соколцу (раније: Емушићу), међу очевим саборцима са Добруџе и са Солунског фронта, неизбрисиво ми се урезало у памћење да су се они, до краја својих живота, међусобно поздрављали српским војничким поздравом: Помоз’ Бог – Бог ти помогао!
Илија Петровић, аутор чијим се рукописом овде бавим, већ дуго познати истраживач српског ратног добровољаштва и писац десетак књига из те области, које сам имао задовољство да проучим, написао је своју нову најобимнију и најцеловитију студију о српском добровољачком покрету 1912 – 1918. године. То је, у ствари, једна врло успела синтеза његових досадашњих текстова. Са сигурношћу се може констатовати да је он овим радом успео да превазиђе уобичајену компилацију и да оствари један нови и виши квалитет.
Веома опширна и темељита анализа корена српског ратног добровољаштва, нарочито његове генезе, узрока и мотивације, темељи се на интер-дисциплинарним основама више наука, пре свега друштвених и војних. Кад се указује на корене, узроке и мотиве ратног добровољаштва у Срба, поред утицаја субјективних чинилаца: традиције, митова, предања, епике и њихове евокације, паралелно са њима постоји и један примарни објективни узрок. То је околност да су српски народ, српске државе и српска војска, по правилу, вековима ратовале против изразито демографски, економски и војно вишеструко надмоћнијих противника: Византије, Турске, Аустроугарске, Немачке. У таквим околностима, српски ратници – српска војска и српски официри – морали су наћи начина да неповољан однос снага компензују вишим квалитетом обучености, већим борбеним моралом, креативним способностима старешинског кадра, разноврсношћу борбених дејстава, као и ратним добровољаштвом. Нека мишљења да је српском народу, као колективитету, поготову динарцима, генетски урођена ратничка храброст, немају научну аргументацију. У основи храбрости налазе се квалитет и садржај борбеног морала. Храброст није урођена, нити се генетски наслеђује.
Петровићева студија, заједно са другим објављеним радовима о српском ратном добровољаштву, нарочито о добровољаштву у периоду од Српске револуције (1804) до краја Великог рата (1918), у коме је, статистички, у српској војсци било око двадесет одсто добровољаца, пре свега с територија Аустрије (Аустроугарске) и територија пода Турском у ранијим ратовима, представља завршетак, или барем скори завршетак, једне фазе научног истраживања добровољачког покрета у Срба. Ту фазу карактеришу два међусобно повезана и условљена делања: прво, оповргавање бројних неистина и манипулација тим покретом, нарочито у „продукцији” бољшевичко-комунистичких фактора и Хрвата, и друго, дескрипција и реинтерпретација раније објављених текстова и истраживачких студија о том покрету, добрим делом потиснутих у заборав или барем маргинализованих на ниво фусноте. Ту фазу могли бисмо означити као дедуктивно-дескриптивну.
Осим наведеног, студија Илије Петровића има још један посебан допринос и значај: у њој је, на један прихватљив начин (што не значи да ће се сви који познају проблеме српског ратног добровољаштва, с неким његовим описима и посебно неким изреченим судовима сложити), детаљно описано окружење – шире и уже, које је објективно инволвирано и утицало на појаву, садржину и функционисање добровољачког покрета. Више од половине текста посвећено је садржајима који се односе на политичке, војне, верске, социјалне и, делом, психолошке аспекте у српском и црногорском окружењу, као и у европским и светским размерама. Најцеловитије је описан рад контраверзног Југословенског (хрватског) одбора. Иако су активности, заблуде и зле намере тог Одбора релативно детаљно приказане, постоје још недовољно разјашњена питања његовог рада и утицаја. Овде ће се споменути само један, а то је – да су готово сви чланови тог Одбора били масони. Али, и да су творци познате Нишке декларације, а затим и Крфске, о „ослобођењу и уједињењу” Срба, Хрвата и Словенаца, такође били масони. Масон је био и престолонаследник Александар Карађорђевић, потоњи краљ, масони су били готово сви француски маршали и српске војводе, као и многи генерали.
Иако је о томе већ доста писано, није много учињено да се оповргну бројне манипулације и неистине о српским ратним добровољцима, нарочито у Великом рату Србије (1914-1918), које су углавном плод бољшевичко-комунистичких и хрватских „тумачења” добровољачког покрета. И није довољно достигнута едукативна функција – да се обични људи, посебно млади, увере у то колико су њихови преци били часни и искрени обични српски родољуби, без икакве политизације и идеологизације. Већина накнадних политизација и манипулација, увек наметаних споља, вештачки је исконструисана, ради постизања неких политичких или државних „виших” интереса. И у Петровићевом тексту има фрагментарно неких политички обојених интерпретација – као што су критика такозваног мондијализма или западне демократије, или „интелектуалне елите”, које нису у време добровољачког покрета имале велики значај. То су савремени проблеми. Није добро кад се проблеми прошлости некритички подешавају ради тумачења неких актуелних тема, као што није оправдано и када се ради обратно у духу питања шта би било кад би било.
Било је изузетно много манипулација са добровољачким покретом. На једном научном скупу наведено је више од две стотине најпознатијих, од којих су неке драстично мењане зависно од интереса државе, политичких странака, владе, генералитета или такозваних националних интереса. Највећи број тих манипулација, оних најгрубљих, неистинитих и малигних, „произвели” су комунисти и Хрвати. Уистину, како и Петровић о томе пише, настојало се свим средствима, укључујући и фалсификовањем чињеница, доказати да то није био српски, већ такозвани југословенски покрет, иако су око 98% добровољачке масе чинили Срби. Статистичким методама, научно признатим, на основу познатих параметара, утврђено је да је Хрвата било највише 1,5%, а Словенаца до 0,8%. Улог је био изузетно мали, али су резултати које су хтели и успели да приграбе – несразмерно велики. Инструментализација и манипулације биле су изражене не само у вештачким националним симетријама, већ и у сасвим конкретним историјским чињеницама. Тако су српски ратни добровољци, док је то било потребно Комунистичкој партији Југославије (КПЈ) и Хрватима, били Југословени, творци и „кладиварји” Југославије, а када је одлучено да се иста та Југославија руши – преко ноћи су конвертовани у четнике, буржоаске слуге, краљеве послушнике и Великосрбе. Добровољци нису у томе учествовали; они су били и остали обични српски родољуби и светосавски православци, јер су, вођени тим темељним вредностима, они и постали ратни добровољци.
