Насилна национална симетрија нашла се у тежишту манипулација с јединим циљем да би Хрвати и Словенци добили многоструко више за врло мали улог. Наводимо свега два „чиста” примера из уџбеника историје:
Први се тиче такозваног Пивковог батаљона, за који се тврди да се састојао од Словенаца који су се борили на италијанском фронту. Истина је, јер о томе постоје поуздани војни подаци, да је у том батаљону било свега око 13% Словенаца, нешто Хрвата, док су остали били Срби.
Други се односи на вештачки прављену симетрију и међу погинулима, тако да се у једном „научном” раду из комунистичког времена могао наћи и „податак” да је „у 1. Светском рату за нову државу погинуло 1.900.000 Југословена”. Насупрот томе, историјске чињенице казују да је на сваких 22.000 српских ратника погинуо као добровољац по један Хрват или Словенац. Истина, Хрвата и Словенаца погинуло је знатно више, али не за нову државу Срба, Хрвата и Словенаца, већ за Аустроугарску – а то се не може механички сабирати. Но, јасан је био циљ оних који су се бавили таквим сабирањем.
Слично је и са бројем добровољаца, где се, такође, много лицитира, а то се чини и данас. И Петровић се, неуобичајено, много бави сабирањем на основу различитих недовољно сигурних, често и контроверзних извора.
Разним манипулацијама, зависно од идеолошко-политичких потреба, тај се број или умањивао, или енормно повећавао. Нема начина да се то механичким сабирањем утврди. Могуће је само, апроксимативно, статистичком научном методом доћи до највероватнијих показатеља.
Податак да је до 1940. године додељено нешто преко 43.000 добровољачких уверења (ђенералштабни документ) једино је полазно мерило, без обзира на то како га ко субјективно процењује. На основу тог мерила, као и других познатих параметара (губици, познати војни подаци – за оне који су стварно дошли на фронт, а не који су се само пријавили, и др.), статистичка метода, са статистичком грешком од 2-5%, даје резултат који би од фор- мално-правног (43.000), могао максимално бити дупло већи – дакле не више од 90.000 добровољаца у српској војсци 1912-1918. године. Нема научних оправдања да се њихов број диже на двеста, двеста педесет или чак на триста хиљада.
После рата, када су добровољци дошли на војвођанске ритове и пустаре, у поцепаним француским униформама, јер „цивилних” одела нису имали, КПЈ и њене водеће личности у Војводини, наставили су са старим манипулацијама, али су додавали и нове. Примера ради, Светозар Марковић Тоза, писао је да „треба оштрије водити борбу против јако задовољних добровољаца, а подржавати мађарску сиротињу”, док је Жарко Зрењанин Уча тврдио да су „добровољци „авангарда великосрпске буржоазије и смештени су у Војводини да служе интересима великосрпске буржоазије”. Историјске чињенице су потпуно супротне овим неистинитим комунистичким догмама.
Посебан методолошко-научни и конкретно-практични проблем српског ратног добровољаштва из прошлости, пре свега из периода 1912- -1918. године, јесте како та богата искуства стваралачки користити у актуелним, посебно евентуалним будућим оружаним сукобима. Тај проблем је много сложенији него што се то, на први поглед, може учинити. Никад у историји ниједан рат није био механички продужетак неког прошлог рата. Готово се редовно догађало да она страна која је своја борбена дејства заснивала на искуствима из прошлих ратова – губила нови рат. Релација прошлост-садашњост-будућност и с аспекта српског добровољаштва такође је крупно питање које треба научно целовитије сагледати и разрадити. Ту је наука дужна да даје, ако не конкретне одговоре, онда сигурно смернице, полазне основе и препоруке. Осим у револуцијама, ново се увек гради полазећи од старог и познатог. Али то не може и не сме бити механички формализам и „ресавска школа”. Наука је утврдила да се из прошлости у садашњост и будућност стваралачки могу пренети само она теоријска сазнања – теоријске генерализације и интелектуална умења, која су у функцији будућих услова и захтева. Не може се очекивати да ће Перунове гусле, чији су јецаји прикупили у Америци више добровољаца него што су то својом агитацијом учинили војне мисије и Михајло Пупин, такву функцију имати у будућности. Гусле остају само традиција која служи као историјски сувенир. Глорификација „славне” прошлости, поготово неприродно преувеличавање митова – када се митови трансформишу у нереалну митологију, по правилу, потенцијално, ствара неке од претпоставки за екстремизам, национализам, шовинизам, а у најтежем случају и фашизам и бољшевизам, односно екстремну десницу и екстремну левицу.
Основни научни методолошки приступ српском добровољачком покрету може се свести на то да индуктивно-дескриптивна искуства из српских ослободилачких ратова 1912-1918. године морају бити трансформисана у дескриптивно-теоријске генерализације и законитости, које одговарају будућим условима и захтевима, при чему ти услови и захтеви морају бити примарни. То би морала бити наредна виша фаза истраживања добровољачког покрета у нас. То се, међутим, неће моћи достићи само индукцијом појединачних елемената и њиховом дескрипцијом, јер је та фаза углавном већ завршена или се већ приближава завршетку.
Петровићева студија, својим укупним садржајем и обимом, заједно с већином дела објављених у последњих неколико година, даје солидну историјску основу за прелазак у наредну вишу фазу, али се тај задатак, без научне методологије и дубљих научних истраживања мултидисциплинарног карактера, не може потпуније извршити.
Због свега што је довде речено, студија Илије Петровића заслужила је да се оцени и сматра врхунцем достигнућа у тој првој фази, али делимично и зачетком наредне, више фазе. Ту нову фазу, међутим, неће моћи реализовати појединци, без обзира на њихова знања и добру вољу, већ удружени истраживачки тимови или научне установе, историчари, војни стручњаци, социолози, правници, психолози, педагози и други.
На крају, могу срдачно да честитам и захвалим Илији Петровићу на његовом великом доприносу и готово опсесивној привржености истраживању српског добровољачког покрета, који поред до сада објављених десетак књига, овим новим најсадржајнијим и наобимнијим делом, на неки начин, заокружује целину свог укупног опуса и круну укупног рада. Сматрам да таквих ентузијаста и истраживача као што је Илија Петровић, у нас има врло мало.
Београд, октобра 2007.
