Др Ђуро Батрићевић
ОДУЖИО СЕ ПРЕЦИМА
Велик део свог истраживачког рада, историчар и публициста Илија Петровић посветио је српском добровољачком покрету током ослободилачких ратова 1912-1918. године. Ова тема до сада је обрађивана фрагментарно, па чак и површно, у првом реду због тога што је свих претходних деценија сматрана изузетно осјетљивом.
Већ од 1924. године упозоравано је да добровољачко питање, с обзиром на значај, улогу и број српских доборовољаца у вријеме Првог свјетског рата, као и на величину њихових подвига, јунаштва и њихових заслуга за национално ослобођење, треба покренути с мртве тачке.
Почетком 1928. године затражено је од краља Александра да се угроженим добровољцима, колонистима и аграрним интересентима пружи адекватна помоћ. Та помоћ је у почетку била палијативна и ограничена.
Влада Федеративне Народне Републике Југославије имала је још мање слуха за ову категорију истинских патриота и страдалника кроз многе буре и олује, па је све то морало оставити дубоког трага, како на положај добровољаца, тако и на записе о њима.
С овом осјетљивом и надасве заборављеном и расутом грађом, први се ухватио у коштац неуморни истраживач Илија Петровић, који је на строго научном и крајње објективном нивоу приступио овом сложеном послу.
Захваљујући великој стручној припремљености и крајњој објективности, Петровић је хронолошким редом приступио обради добровољачког питања, полазећи од чињенице да је Србија у Првом свјетском рат дала огромне људске и материјалне жртве. Она је на тај начин потврдила своје искрено савезништво са чланицама Тројног споразума, али јој се оне, на жалост, нијесу на одговарајући начин одужиле.
У једној ранијој својој публикацији, која је 1998. објављена под насловом Верници Отаџбине и која је садржавала приближно седам хиљада имена српских добровољаца из прекоморских земаља, Петровић је на прегледан и документован начин при казао развој догађаја у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Посебно је коментарисао писање појединих историчара који су, из разних разлога, застрањивали у тумачењу конкретних историјских догађаја. Ту се у првом реду мисли на питање Македоније и вјештачки створене државе Албаније.
Негативан став према добровољцима и њиховом патриотизму, српске власти касније чак нису ни прикривале. Тако је српска Врховна команда на почетку балканских ратова обзнанила да јој добровољци више нијесу потребни и да свако ко крене на тај пут, чини то на своју руку. А чим је почео Први свјетски рат, Министарство војно је наредило да се добровољци не формирају у посебне јединице и добровољачке команде, нити да се „на започетој основи скупљају сами у веће гомиле”.
Све ове информације, субјективне оцјене о улози добровољачког покрета и њиховог доприноса укупној побједи над непријатељем, утицале су да се, на жалост, „никад неће сазнати колико је добровољаца учествовало у ослободилачким ратовима Србије и Срне Горе, у времену од 1912. до 1918. године, а још је мање могуће да се сазнају сва њихова имена”. Утолико је заслуга Илије Петровића већа, што се смјело ухватио у коштац с овом веома деликатном и крајње неизвјесном темом.
То најбоље потврђује Петровићева књига Бродоломници под Медово, објављена у Новом Саду 2007. године, у којој је детаљно обрадио, допунио и исправио спискове настрадалих, преживјелих и од тешке болести задржаних да се не нађу на броду „Бриндизи”. Захваљујући упорном ауторовом истраживању, Медовска катастрофа је до сада најтачније и најпотпуније обрађена. У овој публикацији, аутор је изнио масу нових података, чиме је заокружио слику о медовској катастрофи на Бадњи дан 1916. године.
У новој књизи, под насловом Српски добровољачки покрет 1912-1918, Петровић је смјело и научно утемељено наставио рад на овој великој теми. Он се, као неуморни културни и научни посленик, поново вратио на започету тему, обрађујући до детаља поједине елементе које је раније дао само у назнакама. У уводном поглављу Корени српског добровољаштва указао је на традицију српског добровољаштва и његове коријене. У другом поглављу Добровољци у ослободилачким ратовима бави се читавим генерацијама српских добровољаца, почев од 1804. до 1918. године.
Најобимније поглавље је Србија и Црна Гора у Свјетском рату, у коме детаљно обрађује Сарајевски атентат и његове посљедице по Србију и Црну Гору. У овом су поглављу до у танчине обрађени добровољци и њихова борба за српску ствар. Посебно су обрађени: рад црногорске војне мисије у Сједињеним Државама, Војнички пораз Србије, Југословенски одбор у раној фази, Добровољци из Русије на Добруџи и на Солунском фронту, Крфска декларација и, закључно, Време првог светског мира.
За огроман напор уложен у стварање ове књиге, којом приликом је користио бројне изворе и литературу (преко 200 библиографских јединица!), неуморни истраживач Илија Петровић заслужује све комплименте. Он се овом књигом на најдостојанственији начин одужио нашим заједничким славним прецима, због чега је топло и безрезервно препоручујем за штампу. Петровићева књига о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1818. године заснована је на строго научној, прегледној и беспристрасној основи, те се као таква може уврстити у круг капиталних дјела наше историографије.
Цетиње, средином новембра 2007.