Први српски устанак (1804-1813), предвођен Карађорђем, усталасао је све Србе, без обзира на крајеве у којима су живели. Пуну подршку устанку дали су највиши достојанственици Српске православне цркве – митрополит црногорски Петар I Петровић и митрополит карловачки Стефан Стратимировић – које је следио народ, масовно одлазећи међу српске устанике. Најзнаменитији међу њима био је Доситеј Обрадовић, попечитељ просвештенија у устаничкој Србији, највећи српски интелектуалац у доба просветитељства и рационализма. Током читавог трајања устанка дизане су буне у Аустрији и Турској. Устаницима је у помоћ притекла и Русија, чији су се војници, дотле против Турака ратујући уз Србе, због Наполеонове агресије повукли 1812. године. Претходно је потписан Букурешки мир, који је Србима гарантовао аутономију у оквиру Турске. Оваквим решењем Срби нису били задовољни, па су сукоби настављени. Остављени сами себи, српски устаници нису могли да одоле отоманској војној сили. После пораза, устаници и њихове породице – преко 200.000 душа – нашли су се међу својим сународницима у Хабзбуршкој монархији, који су их срдачно примили, пружајући им свеколику помоћ. Тек пошто је амнестирана, велика већина устаника са породицама вратила се на своја напуштена огњишта.
У условима Револуције 1848/1849. године, ослободилачки покрет имао је велики одјек у свим српским крајевима чији су представници присуствовали Мајској скупштини у Карловцима, када је проглашено Војводство Српско. У ратним сукобима који су харали Војводством читаву годину, јављали су се добровољци из свих српских земаља. Организовано су ратовали и добровољци из Кнежевине Србије. Ратни сукоби су окончани када се умешала Русија и Бечком двору помогла да угуши мађарску револуцију. Два су основна разлога условила укључивање Русије у догађаје у Хабзбуршком царству: први је био мотивисан страхом да се револуционарни талас, који је захватио већи део Европе, не прелије и у Руско царство, па га је зато требало предупредити, а други се налазио у очекивању да ће проглашењем Војводства Србије (1849) бити створени услови да Руско царство, у погодном историјском тренутку, преко румунских кнежевина и српских земаља избије на обале Медитерана.
Устанак у Босни и Херцеговини (1875-1878), наглашава Петровић, заузима значајно место у развоју српског добровољачког покрета. Тада добровољци из свих српских крајева крећу у помоћ својим сународницима. Кнежевине Србија и Црна Гора организовано су слале добровољце у Босну и Херцеговину. Када су отпочеле ратне операције Србије и Црне Горе (1876-1878), које су крунисане међународним признањем њихове независности, у двема српским државама стекао се велики број добровољаца, од којих је формиран Добровољачки корпус. Дошли су и руски добровољци. У почетку, у Србији се веровало да руске добровољце шаље император, што није било тачно; то су чинили руски словенофили који су позвали Србе, како наводи Петровић, да без одлагања крену у борбу за свету словенску идеју. Није било први пут да се званична политика царског двора и расположење руског народа нису поклапали. Међутим, без помоћи Русије, српска војска, упркос великом броју добровољаца, није могла да одоли моћном Отоманском царству. Ипак, ратне сукобе решила је званична Русија, па је поражена Турска морала да уступи значајне територије православним балканским земљама. Из овог рата, како је већ речено, Србија и Црна Гора изашле су 1878. године као међународно признате државе.
Своје дугогодишње бављење овом материјом Петровић је заокружио обимном монографијом Српски добровољачки покрвт 1912-1918, сачињеном од раније објављиваних радова, систематизованих и допуњених новим подацима, понајвише оним о добровољцима из Русије. Монографија се састоји из већег броја тематско-хронолошких целина: Корени српског добровољаштва; Добровољци у ослободилачким ратовима; Југословенско исељеништво; Балкански ратови 1912-1913; Србија и Црна Гора у Светском рату; Време Првог светског мира; Други светски рат и после. Уз рад су дати: обимна литература, именослов, као и белешка о састављачу.
Петровић исправно указује да о српском добровољачком покрету у време балканских ратова (1912-1913) у историографији постоје штури подаци. Тврди и доказује да су добровољци долазили из свих српских земаља, и то како у Србију, тако и у Црну Гору. Посебно указује на добровољце из прекоморских земаља. Аргументовано тврди да је у балканским ратовима учествовало нешто преко сто хиљада српских добровољаца. Овоме треба додати и значајан број страних медицинских мисија из више европских земаља, које се јављају у српску и црногорску војску.
Када је у питању српски добровољачки покрет у Првом светском рату, Петровић наглашава да се српска историјска наука њиме премало бавила. Указује да их неки угледни историчари помињу узгредно или уопштено, а неки их уопште не констатују. Баш то имајући у виду, он је, после више об јављених радова на ову тему, своја сазнања аргументовано саопштио у књизи Са свих страна српски добровољци 1912-1918, Нови Сад 2005.
Учешће добровољаца у Првом светском рату (1914-1918), који је Србија, на страни Савезника против Централних сила, водила за национално ослобођење и уједињење, Петровић презентује кроз неколико целина: добровољци у Великом рату; добровољци из Србије; добровољци у црногорској војсци; добровољци из руског заробљеништва стационирани у Одеси; добровољци из исељеништва; добровољци у страним медицинским мисијама. На крају аутор даје одговор на питање колико се добровољаца борило у Великом рату. Историчари су у проценама износили да их је било између 50.000 и 100.000. Међутим, детаљна Петровићева истраживања, чињенички поткрепљена, указују да их је било најмање 214.000.
Поред тога што је јасно и недвосмислено истакнуто да су „са свих страна српски добровољци” из најплеменитијих патриотских побуда приступали српској војсци, желећи да земљу својих предака ослободе и да из ње изагнају непријатеља, као и да су у свим биткама исказали примерно јунаштво и витештво, несумњиву вредност ове студије представља и приказ бројних хрватских политичких злоупотреба „на нивоу југословенства” (и наивног држања српских политичких, војних и научних предводника у свему томе), али и личности које су током ратних година манипулисале „југословенском” идеологијом и које су наредних деценија успеле да ту злокобну идеологију натуре српском народу, идеологију од чијих се последица он још увек није успео да се опорави.
После Првог светског рата, велик број добровољаца добио је добровољачку компетенцију, односно земљу, у разним крајевима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, највише у Војводини. Наиме, Србија се сматрала обавезном да, у границама својих могућности, свим добровољцима из прекодунавских, прекосавских и прекодринских крајева обезбеди простор за насељавање и најосновније услове за заснивање новог дома. О томе Петровић упечатљиво пише и у већ поменутој књизи о добровољачкој колонији Степановићево.
Да закључим. Више ниједна историја која се буде озбиљно бавила српским ослободилачким ратовима 1912-1918, неће моћи да буде написана без ове Петровићеве књиге о српским добровољцима, због чега је свесрдно препоручујем за штампу.
Нови Сад, 15. јуна 2007.
