Ко је ко. У овој књизи најчешће се помињу српски добровољци, а понекад, опет, користиће се и израз Црногорски добровољци. Разлика није народносне, већ искључиво терминолошке природе: овај други израз примењује се на добровољце у Црногорској војсци, без обзира на то из ког су краја пристигли на Црногорско ратиштв, док се први може односити на добровољце у војскама обеју српских краљевина, и Србије и Црне Горе (140, 7).
Добровољци пристижу. Неколико дана по објави рата, читамо да „велики број Срба и Бугара пошли су из Америке, да као обвезници и добровољци ступе у војску. Последњих дана дошао је у Београд приличан број Срба и Бугара и одмах се јавили својим командама. Такве групе још непрестано долазе из Америке. Тако је и ноћас пропутовало кроз Београд 1200 Бугара који путују за Софију” (94, 1/14. новембар 1912). Слична вест објављена је и 3. новембра: „Ноћас је пропутовала кроз Београд још једна партија бугарских обвезника за Софију. Пропутовало је њих 1800 и сви путују из Америке” (94, 3/16. новембар 1912). Из броја 3164 сазнајемо да „последњих дана готово сваке вечери прође кроз Београд по 1000 Бугара, војних обвезника, који путују из Америке у Софију. До сада је пропутовало само кроз Београд 15.000 Бугара од којих је већина из Америке” (94, 6/19. новембар 1912).
Тако масован и брз одзив српских и бугарских добровољаца морао је бити пропраћен и једном вешћу из Лондона: „Балканска криза осјећа се и у Америци, особито у челичном тресту. Велика жељезна подузећа у Индијани, чији су радници већином Јужни Славени, морала су редуцирати посао, јер је 1750 радника отпутовало у домовину да ступе у војску. Код њих је одушевљење управо чудно” (96, број 207, 29. септембар/12. октобар 1912). А бечки Цајт пише да је „карактеристично и чудновато, колики патриотизам показују сви ти људи, Срби, Бугари и Грци, и како се још јако осећају везани са својом отаџбином… Последњих недеља се више хиљада досељених Срба, Бугара и Грка вратило у домовину. Велико национално одушевљење Балканаца изазвало је у многим политичким круговима Америке приличну забринутост. Јер се мисли, да се по многим знацима може познати, да становништво Сједињених Држава није тако способно за асимилацију, као што се то иначе радо узимало” (94, 19. новембар/2. децембар 1912).
Ипак, оно што су видели странци није се видело у Србији: вести о пролазу бугарских војних обвезника и добровољаца преко Српске Земље, кроз Нови Сад или Београд, честе су и врло прецизне, док се за Србе (које Цајт „види” на првом месту!) каже да их је „приличан број”, а и то само једном.
На вест о почетку Балканског рата (против Турске), њујоршки српски Савез Слога одмах креће у нов издавачки подухват: у Српском дому започето је штампање новог дневног гласила за Србе у Америци, под називом Српски дневник, у тиражу од 4.000 примерака. Новина је бесплатно слата свим српским насеобинама по Америци, са јединим циљем да све Србе редовно обавештава о стању на балканском (српском и црногорском) ратишту. Не може се занемарити ни будилачки карактер овога листа: Срби су позивани да крену на ратиште, као стварна и морална потпора Србији и Црној Гори у њиховој борби за ослобођење од вишевековног турског господства, односно турске окупације.
Неколико дана касније, у Њујорку се састају представници американских Срба и Црногораца, њих око 500, и оснивају сопствени Америчко-српски Црвени крст, с основном намером да прикупља новчану и материјалну помоћ за пострадале у Отаџбини. Павле Хаџи-Павловић признаје да би „боље било када би помоћ могла ићи преко америчког Црвеног крста, али наш народ више воли да то чини самостално и да би имали успеха ми морамо да игноришемо америчку организацију” (53, 332). Као први дародавац новооснованом фонду (износом од онда огромних 10.000 долара), Пупин је на том скупу, према писању Њујорк Тајмса од 21. октобра 1912. године, изговорио и следеће:
„Ово није за нас рат територијалне експанзије. Ми не желимо да присвајамо територије других држава, него желимо да сачувамо и заштитимо оно што је наше и да вратимо македонским Србима земљу која с правом припада њима. Српски народ мора бити уједињен за тај свети циљ. То је борба балканских држава, не само против Турске, него и против непрекидне подмукле европске дипломације. Ово је борба хришћана против муслимана, цивилизације против варваризма, правде против тираније, издаје и опресије. Због тога узмите оружје у руке, браћо Срби. На оружје, следбеници Христа. Ослободите вашу браћу у Македонији, сачувајте ваше жене од Турака, ваше кћерке од опасности харема, вашу браћу Србе од опасности од покоља и пљачке” (53, 328).
А Американски Србобран из Питсбурга, најутицајнији српски лист у емиграцији, подржао је све те активности и 31. октобра објавио свој проглас Србима:
„Ко може од нас америчких Срба, крв од крви и кост од кости њихове, у тој борби наше браће не дати гласа од себе у овим судбоносним данима за народ српски и не пружити им помоћи своје? Не може нико и не смије. Тај велики тренутак позива нас све Србе да се одужимо светој Српској Дужности, да сваки од нас жртвује, колико ко може, за рањену браћу нашу. Скупљајмо прилоге у корист Црвеног крста… На посао, браћо Срби, последње је већ вријеме! Свевишњи је на нашој страни, правда и српско оружје побјеђује, ускоро ће куцнути час српског народног Ослобођења и уједињења! Притецимо у помоћ онима који се боре за васколико Српство!” (53, 329).
Значајну улогу у свему томе, почев од покретања Српског дневника и од формирања Црвеног крста, имао је професор Пупин. Поред настојања да Црногорце и Србе обавести о новонасталим приликама на балканском ратишту и да их подстакне на одлазак у српску и Црногорску војску или на пружање других видова помоћи, он је велик део својих активности усмерио на информисање америчке јавности о стварној природи сукоба с Турском. Недовољно обавештена о свему и формалистички поштујући начело наводног легитимитета и стање пређашње, званична Америка понајвише је била наклоњена Турској и заинтересована за њен опстанак. Према записима Павла Хаџи-Павловића, његовог блиског сарадника и секретара Савеза Слога, Пупин је у све то уложио много времена и труда: „Од 9 до 11 сати он је примао у Српском дому (где је уједно био и Српски генерални конзулат) американске новинаре и давао им опширне извештаје о Србији, Црној Гори и осталим балканским савезницима противу Турске. Свакодневно је доподне примао ратнике који су полазили у рат. Свако поподне диктирао је својим српским сарадницима чланке за српске и америчке новине, а вечером би говорио о Србији и Црној Гори по отменим клубовима, великим црквама и школама. Делатност коју је развио проф. Пупин ради упознавања Американаца са Србијом и Црном Гором била је џиновска. Американски свет је био у почетку рата скоро сав на страни Турске, јер је Турску боље познавао него нас. Али проф. Пупин је за кратко време задобио много симпатија за Србију и Црну Гору” (57, 169; 55 , 285-286).
