Прекид добровољачких активности најтеже је пао Југословенском одбору, јер му се из руку извукао последњи озбиљан аргумент у политичкој борби за партнерство са српском владом или чак за примат у односима с њом.

Пашић је с разлогом очекивао да се, у таквим условима, сви Јужни Словени из хабзбуршког окриља окрену Србији и, ослобођени вишевековне окупације, створе државу налик оној Гарашаниновој или чак нешто ширу.

„Ако се настави овим темпом биће потребно још тринаест месеци да би се евакуисало 140.000 људи”, поручивао је Пашић посланицима на страни.

Но, тек кад је руска војна сила почела да попушта пред аустријским нападима, и кад се и Грчка охладила према Србији, Бугарска је проценила да је дошао њен час.

Црногорска влада одлучила је да у Сједињене Државе пошаље једну своју мисију са задатком да организује повратак црногорских поданика.

Током прве половине 1915. године, у време велике епидемије тифуса, када је то било од пресудне важности, обим медицинске помоћи са стране снажно се повећао.

Сви досадашњи текстови о српском добровољачком покрету током ратова писани су мање-више несистематично, а само се из малог броја њих може сазнати колико је добровољаца у тим ратовима учествовало.

Не желећи да иду у рат против своје једнокрвне браће, Срби из Аустроугарске су настојали да сваки блиски сусрет са српском, црногорском или руском војском искористе за „промену заставе”.

Непосредно по атентату, на бечким улицама дошло је до антисрпских демонстрација, а информативна гласила у Бечу и Будимпешти, сва у рукама власти, појачала су своје нападе на Србију и Србе.

Учешћем српских добровољаца у балканским ратовима наша историјска наука скоро да се и није бавила.

Српском добровољачком покрету током балканских ратова мало је посвећивано пажње, због чега се подаци о броју добровољаца и у српској и у Црногорској војсци срећу тек узгредно.

Односи у Балканском савезу почели су да се отворено заоштравају на самом почетку рата са Турском.

Рат тек што је почео, а дописник из Подгорице могао је пренети вест да „добровољци се јављају са свију страна. Придолазе и Црногорци из Америке у овећим групама”.

На инсистирање Аустроугарске, овај рат требало је да буде „локалног” карактера, али се ратна психоза код балканских држава није могла избећи.

Да ли случајно или на подстицај са стране, можда чак и из Београда, на „српску” политичку сцену у Америци ступа Михајло Пупин.

Број српских досељеника на амерички континент од изузетног је значаја за утврђивање броја српских добровољаца у ослободилачким ратовима и за разумевање добровољачког проблема у целини.

Храбро и са заносом они су ступали у све битке и, по својој изричитој жељи, најчешће су се налазили у првим борбеним редовима.

Срби се осећају везаним и за своје националне претке, нарочито оне из немањићког и косовског времена, за хајдуке и ускоке од Косова и Карађорђева устанка.

Добровољачко ратовање не само изузетно важна појава у дуговекој српској историји, већ је оно и својеврсно национално предање, односно традиција.

Веома опширна и темељита анализа корена српског ратног добровољаштва, нарочито његове генезе, узрока и мотивације, темељи се на интер-дисциплинарним основама више наука, пре свега друштвених и војних.