Шта ко пише о балканским ратовима. Први балкански рат водиле су Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора против Турске, док је Други балкански рат повела Бугарска против својих дојучерашњих савезница. Савремена југословенска и српска историографија бавиле су се балканским ратовима углавном једнострано, најчешће потпуно занемарујући све кључне факторе који су се тада тицали опстанка српског националног бића и српских националних интереса. Оне су се, у ствари, безрезервно наслањале на ставове некадашње Српске социјалдемократске партије и њене наследнице, Комунистичке партије, односно Савеза комуниста Југославије. Тако, на пример, у Прегледу историје Савеза комуниста Југославије читамо да је „у самом почетку рата, септембра 1912, ванредни конгрес II интернационале у Базелу донео резолуцију (манифест) којом су социјалистичке партије Балканског полуострва позване да, насупрот шовинистичким ставовима и политици балканских буржоазија, прокламују братство балканских народа и да се боре за демократску балканску федерацију. (Вероватно се мисли и на „братство” с Турцима, који су тада под својом окупацијом држали велик део Балканског полуострва и који су, отуд, били најутицајнији и најјачи „балкански народ” – ИП). Док је први балкански рат донео укидање турске власти и феудалног поретка у још неослобођеним балканским крајевима, други балкански рат је значио нов сукоб између буржоазија балканских земаља и ново јачање њихових освајачких тежњи. Српска социјалдемократска партија – доследна својим и раније изражаваним антиратним ставовима и захтевима за мирно решавање спорова и споразумевање између балканских држава – устала је против политике увлачења балканских народа у нов међусобни рат ради поделе територија, борећи се за федерацију Балкана као једино исправно решење балканског проблема. Најтеже последице балканских ратова осетила је Македонија, чија је територија тада распарчана између три победничке балканске државе, а македонски народ подвргнут режиму денационализације и угњетавања” (13, 25).
Десетотомна Историја српског народа, у ауторском раду Димитрија Ђорђевића, констатује да се „уопште узев, балкански рат (Први, против Турске – ИП) могао правдати једино (тако! – ИП) кроз сламање отоманског феудализма и национално ослобођење балканских народа, али је он изневерио очекивања у односу на Албанију и Македонију” (4, том У1-1, 190). Што се тиче Другог балканског рата, Ђорђевић мисли да „бугарски војник није могао одолети удруженом нападу свих балканских држава (иако је Бугарска, без објаве рата, напала на своје дотадашње српске и грчке савезнике – ИП). Као и његова балканска сабраћа с друге стране ратишта, он се нашао уплетен у сукоб за који није био одговоран и у коме је са обе стране била проливена крв за интересе који нису били његови” (4, том У1-1, 196)!
Јован Луковић не устеже се да у Војној енциклопедији ослободилачку борбу балканских народа назове империјалистичком. Он тврди да се „продирање капиталистичких друштвених односа и јачање националне свести испољавало у тежњи за ослобођењем поробљених крајева и националним уједињењем, али и у тенденцији младе буржоазије за територијалним проширењем преко етничких граница. Отуда и сукоби интереса који су се сводили на питање како треба поделити оне територије које ће се тек ослободити од Турака. Наслањајући се на велике силе ради остварења својих националних циљева, балканске државе постају експоненти њихове империјалистичке политике” (5, књига 1, 449). Позивајући се на Лењинову оцену да је Први балкански рат представљао „једну од карика у ланцу светских догађаја који означавају крах средњовековља у Азији и источној Европи”, он ипак признаје да је овај рат „вођен за ослобођење потлачених народа испод турског ропства”, и да је, и поред наводних завојевачких тенденција према Арбанији и Маћедонији, имао, у суштини, ослободилачки карактер (5, књига 1, 45з). О Другом балканском рату он само каже да је разбијањем Балканског савеза „појачан утицај империјалистичких сила на балканске државе”, које су између себе поделиле Маћедонију (5, књига 1, 458).
Енциклопедија Југославијв и Митар Ђуришић, аутор одреднице о балканским ратовима, признају да је Први балкански рат „сломио турску феудалну власт на Балкану, ослободио многобројне балканске сељаке кметске зависности и отворио перспективу бржег економског развитка балканских земаља” и да све то представља „успјешан завршетак вјековних ослободилачких борби балканских народа против Турске”. Но, по њиховом мишљењу, „и у овом рату” (што подразумева да се тако нешто дешавало и у неким другим ратовима, вероватно онима које је водио српски народ) дошле су „до изражаја тежње балканских буржоазија за територијалним проширењем и на рачун албанског народа, а нарочито на рачун македонског народа” (7, књига 1, 460). Кад се ради о Другом балканском рату, исти извор тврди да је најтеже последице „осјетио македонски народ, који се нашао у границама три државе”, а да „Букурешки мир, који је верификовао распарчавање Македоније између Србије, Бугарске и Грчке, није ријешио супротности између балканских земаља, већ, напротив, помутио међународне односе на Балкану, пооштрио европску кризу и убрзао избијање I свјетског рата” (7, књига 1, 461). Што ће рећи: Срби су за све криви, јер су се бранили од Бугара!
Владимир Дедијер не упушта се у оцене балканских ратова, али зато, расправљајући о унутрашњим односима у Србији, Црној Гори и Маћедонији од 1903. до 1914. године, ослобођене крајеве, Јужну Србију, назива „окупираним областима” у којима „српске власти нису поступале праведно”. Дедијер пише да „српска влада није хтела да дозволи да се у Македонији и на Косову спроводе либералне одредбе српског устава”, због чега је „завладао терор над становништвом”, „дошло је до масовног исељавања муслиманског дела становништва Македоније у Турску”, а ни маћедонски сељаци до 1918. године нису били ослобођени феудалног чифтлука (10, 348. и 351). Само се накнадним домишљањем може закључити да у ратним условима, до краја Првог светског рата, није ни могло доћи до примене „либералних одредаба српског устава”, а морало би се сматрати нормалним што је, после престанка турског господства на Српској Земљи, „муслимански део” (турског) становништва одабрао да живот настави у „својој” држави, у Турској, и тамо се иселио. За своју тврдњу да су „на Косову такве прилике довеле у јесен 1913. до побуне Арбанаса” и да је „неколико дивизија српске војске морало да се употреби пре него што је буна у крви угушена”, Дедијер се позива само на Димитрија Туцовића и његову књигу Србија и Албанија: „Буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Албанска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце… Још се једном потврдило да је народна побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу достојно ступити у власничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса” (10, 351). Дедијер олако превиђа да Туцовић говори о арбанашкој побуни, а тешко се може поверовати да му (Дедијеру) нису били познати арнаутски злочини над Србима по Јужној и Старој Србији.
