Владимир Ћоровић каже да су Срби у тим областима „с пуно добре воље били почели да уводе ред, жељни да што пре оспособе те крајеве за нови културнији живот. Али то није ишло без тешкоћа. Подбадани и помагани од Аустрије и нарочито од Бугара, Албанци су у септембру 1913. извршили упад у Србију и заузели Дебар, Охрид и Стругу и узбунили Арнауте са српског подручја. Кад је српска војска на тај упад одговорила одмаздом и пребацивши нападаче прекорачила албанску границу, упутила је бечка влада Србији, после ранијих опомена, вербалну ноту ултимативног карактера 4. октобра (17. октобра по новом календару – ИП), тражећи да се војска повуче у року од осам дана. Ми данас, из самих бечких аката, знамо поуздано да је овај случај узет само као добродошао повод да се Србији наметне превен тивни рат, који се одраније желео, и да се она унизи и онеспособи за дужи низ година. Београдска влада, жељна спокојства после толиких напора, попустила је одмах, не хотећи да ствара нове кризе” (6, 204-205).
О истим тим догађајима пише и Ђоко Слијепчевић: „Кад су тамо (на Косову и у Метохији – ИП) успоставиле своју власт нису ни Србија ни Црна Гора према арбанашком становништву примењивале никакве репресалије. Само тамо, где је изазиван неред и побуне морао је бити уведен ред. Управо само на изазивања са арбанашке стране долазиле су мере, које се у таквим приликама свагде примењују. Власти су желеле мир и настојале на томе да се становништво укључи у редован живот и рад” (11,261). Слијепчевић с разлогом примећује да „ратови Србије и Црне Горе са Турском не само да нису донели ослобођење српскога народа него су на целом простору где су Срби и Арбанаси били измешани, још више затровали и погоршали односе између њих… Још уочи Берлинскога конгреса била је, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбанашке лиге, постала још затрованија. За скоро три и по деценије, од Берлинскога конгреса до првога Балканскога рата, настало је немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину”. Рачуна се да је у том времену у Србију исељено преко 400.000 Срба, од чега 150.000 само из Косовског вилајета (11, 223). И то имајући у виду, српска делегација на мировној конференцији у Лондону саопштила је, 8. јануара 1913, у писаној форми, да Срби не могу имати „ништа против тога да се Арбанија организује као автономна земља”, али да, због тога што су победе српске војске и фактичко преузимање једног дела територије коју неки називају арбанашком, „давале легитимну основу да ту освојену земљу задржимо за нас”. И даље: „Србија има право да на прво место поставља »освајачко право« јер су на основу тога права у своје време Турци присвојили наше земље, али ми претпостављамо да на прво место метнемо наше историјске, етничке и културне разлоге, дакле више морално право” (11, 254).
Обимна монографија под насловом Србија и Црна Гора у балканским ратовима 1912-1913 истиче да је Први балкански рат „био наставак револуционарних покрета народа Балкана против окрутног османлијског феу дализма, наставак оне ослободилачке борбе која је почела првим српским устанком 1804” и да су у њему, „дубоко праведном и ослободилачком”, „набујале слободарске снаге балканских народа исписале славне странице у својој вековној борби за слободу и независност” (1, 167). Балканске државе иступиле су заједно и велике резултате постигле „захваљујући борбеном духу који је, негован традицијом, израстао у борби за национално ослобођење против истог непријатеља”. Србија и Црна Гора окончале су тако своју петовековну ослободилачку борбу против Турске, а успостављањем заједничке границе заустављен је даљи продор Аустроугарске према Солуну. Да не би све остало на томе, аутори су морали додати да „славу војски балканских савезника из рата 1912. и 1913. није могла да умањи ни себична политика владајуће буржоазије балканских држава, која је касније напустила правичне ослободилачке циљеве рата, тежећи да се територијално прошире на рачун албанског и македонског народа, чему се одлучно супротставила само српска Социјалдемократска партија”.
Аутори ове монографије не пропуштају прилику да се позову на Лењина и да Први балкански рат назову „у суштини буржоаском демократском револуцијом” оних балканских покрајина које су се ослободиле турског поретка и кметске зависности, и тиме отвориле пут развоју капитализма (1, 167). За Други балкански рат они кажу да је, иако „поведен на подстицај аустро-немачких империјалиста (али „заборављају” да га је повела Бугарска – ИП), био и по снагама које су га водиле и по политичким циљевима зараћених страна и по објективним историјским последицама, неправедан, освајачки рат за све државв које су у њему учествовале (иако је само Бугарска без објаве рата напала Србију и Грчку – ИП). Овај рат су повеле балканске монархије (Бугарска се ни овде не помиње – ИП) око поделе Македоније, чију националност нису признавале, да сам одлучи о својој будућности. Он је довео до распарчавања Македоније између Србије, Бугарске и Грчке, упркос тежњама најпрогресивнијег дела македонског народа да Македонија остане јединствена и недељива балканска држава у оквиру једне шире југословенске, односно балканске федерације” (1, 324).
