Како је стварно било. Балкански савез. Тако у књигама које су писали српски аутори, а стварно је све било друкчије. Ратну искру на Балкан бацила је Италија, када је с јесени 1911. године напала Турску да би од ње преотела Триполис, у Либану. На инсистирање Аустроугарске, овај рат требало је да буде „локалног” карактера, али се ратна психоза код балканских држава није могла избећи. Током 1912. године, у страху да се рат не прошири и на њих, Бугарска, Грчка, Србија и Црна Гора убрзано су приступиле склапању међусобних двостраних споразума, како следи:
а. српско-бугарски савез склопљен је 13. марта, а уговорне стране узајамно су гарантовале државну независност и неповредивост државних територија. Чланом 2. уговора оне су се обавезале „да притекну једна другој у помоћ целокупном својом снагом у случају, да ма која велика сила анектира, окупира или војнички заузме, ма и привремено, ма који део балканске територије која се сада налази под турском влашћу, ако једна од њих сматра то као противно њеним животним интересима и као casus belli. Тајним додатком уговору била је предвиђена заједничка акција про тив Турске, уколико би њеним деловањем били угрожени национални и државни интереси обеју држава или једне од њих. Истим додатком Бугарска је Србији признала право на област северно и западно од Шар-планине, а Србија Бугарској на област источно од Родопа и реке Струме. За подручја између ових двеју области, ако се саме око тога не буду могле споразумети, предвиђала се арбитража рускога цара (6, Трећи део, 197);
б. бугарско-грчки савез склопљен је 29. маја, и он се искључиво односио „на заједничку сарадњу са целокупном оружаном снагом” ако би дошло до турског напада на једну од потписница. Споразум је постигнут захваљујући чињеници да су обе стране избегле расправу о подели територија које би биле ослобођене у евентуалном будућем рату против Турске (7, књига 1, 463);
в. црногорско-бугарски савез, постигнут јула месеца, зауставио се на нивоу вербалног споразума црногорске владе са бугарским амбасадором на Цетињу. Садржај овог споразума није објављен, а према записима сердара Јанка Вукотића, истакнута је потреба да се против Турске поведе офанзивни рат. Поред сарадње са Србијом и Грчком, чије би територијалне захтеве ваљало уважавати, Црна Г ора је показала спремност да у рат уђе прва, привуче тако на себе турске снаге, а да најкасније за месец дана у рат уђе и Бугарска;
г. србијанско-црногорски савез потписан је 23. септембра/6. октобра у Луцерну (Швајцарска), а ратификациони инструменти размењени су месец дана касније на Цетињу. Чланом 1. његове Политичке конвенције, Србија и Црна Гора обавезале су се да „без икакве ограде притекну једна другој у помоћ цјелокупном својом снагом, кад би једну од њих напала једна или више других држава”. Члан 2. предвиђао је исту такву обавезу уколико би Аустроугарска покушала да анектира, окупира или привремено запоседне било који део европске Турске и тиме угрози животне интересе једне или обе уговорне стране. Обе потписнице, „прожете увјерењем да су интереси и судбина њихових држава и српског народа једнаки, а ријешене да удруженим снагама те интересе најодлучније бране”, сматрале су „да су опште прилике у Европи повољне… да се отпочне акција за ослобођење Срба испод турског јарма”. Србија и Црна Гора сагласиле су се да рат треба објавити „најдаље до 1. октобра тек(уће) године”, пошто је процењено да Турска, сва у унутрашњим превирањима, неће бити у стању да балканским савезницима пружи ваљан војнички одговор. Такође, обе су се потписнице обавезале да неће сепаратно преговарати о миру. Војном конвенцијом предвиђало се да „у случају рата са Аустро-Угарском начин ратовања биће од стране Црне Горе и Србије стратегијска дефанзива, не искључујући на извесним правцима и погодним моментима и тактичку офанзиву”, док „у рату с Турском карактер ратова војсака обеју краљевина биће стратегиска офанзива” (81, 231). Уговор је био тајне природе, са важењем на три године. Можда баш због тога, неки наши извори тврдили су да текст споразума није објављен, мада се неспорним сматрало да су у њему биле садржане политичке и војне клаузуле. Исти ти извори претпостављали су да је војни и политички став Србије и Црне Горе према Турској морао бити офанзиван, према Аустро – угарској дефанзиван, а да је постигнут и договор о подели евентуално ослобођених територија (7, књига 1, 464);
д. Војна конвенција између Србије и Бугарске закључена је 12. маја, а на основу ње, до јесени исте године, и неколико споразума између српског и бугарског ђенералштаба. Тајним додатком конвенцији предвиђало се да у бугарској војсци не може бити мање од 200.000, а у српској не мање од 150.000 бораца. Уз претпоставку да Румунија нападне Бугарску, Србија се обавезивала да притекне у помоћ са најмање 100.000 војника, док се за случај аустроугарског напада на Србију очекивала бугарска помоћ од најмање 200.000 људи. Исту обавезу Бугарска је имала чак и „ако Аустро-Угарска под ма каквим изговором, са пристанком или без пристанка Турске, пошаље своју војску у Новопазарски санџак”, те Србија „ради заштите својих интереса” одговори на ратни изазов. За вођење офанзивног рата против Турске, „по претходном споразуму”, обе земље су се обавезале, „ако друкчије не буде утврђено специјалним договором, да свака одвоји од своје војске… најмање 100.000 војника, који ће се упутити на Вардарско бојно поље (7, књига 1, 463);
ђ. грчко-бугарска војна конвенција потписана је тек 5. октобра, четири дана пошто је објављена мобилизација савезничких војски. За случај да Турска удари на једну од потписница конвенције, Бугарска се обавезивала да ангажује не мање од 300.000 војника и да офанзивно дејствује на маће донском ратишту. Г рчка је била обавезна да на фронт пошаље не мање од 120.000 војника, а својом флотом морала је загосподарити Јегејским морем и прекинути саобраћај између Мале Азије и Европске Турске. Пошто се реално могло очекивати да ће у таквом рату учествовати и Србија, конвенција је предвиђала да ће се све бугарске снаге ангажовати у Тракији, а да ће најмање 120.000 српских војника офанзивно деловати на маћедонском бојишту (7, књига 1, 463).
е. нема података о томе да ли су Црна Гора и Грчка закључиле икакав међусобни споразум, а са сигурношћу се може претпоставити да уговорне односе са Грчком није успоставила ни Србија;
Назначеним низом двостраних споразума успостављен је Балкански савез, од чијег се деловања очекивало да одлучи о коначној судбини свих територија које је, дотле, на европском тлу држала Отоманска империја. Мада признаје да је стварањем Балканског савеза „створена могућност да се балканске државе коначно обрачунају са остацима отоманске власти на Балкану, стављајући Европу пред свршен чин и спречавајући њено уплитање у балканске ствари” и да је тако омогућен „победоносни рат против Турске 1912. године, коначан слом турског феудализма и турске политичке превласти”, Д. Ђорђевић у први план истиче његове „крупне недостатке”. Због тога што су, по Ђорђевићевом схватању, поменути двострани споразуми прављени „по обрасцу међународних уговора у Европи из епохе империјализма који су били засновани на равнотежи снага и освајању нових државних територија”, Балкански савез „био је постављен на основу државних и националних интереса уговорних страна који су превладали над начелом примене народног самоопредељења”, а да су „непостојање заједничког уговора, нерешена или делимично решена питања територијалног разграничења, изукрштани национализми балканских држава и њихових влада постали ускоро клица раздора међу савезницима” (4, том У1-1, 188).
