Сукоб се назире. У међувремену, док су се потписивали поменути војни споразуми, делом одбрамбени, делом ослободилачки, у целој Турској дошло је до антихришћанског расположења, а наоружани Арнаути, лојални турски поданици, упали су у сва већа места Косовског вилајета. Ове немире Аустроугарска је покушала да искористи против Србије, обећавајући Арнаутима широку аутономију на рачун свих осталих хришћанских поданика на том подручју. Аустријско деловање наишло је на огорчен отпор балканских хришћана, али и неких великих сила. Русија је, на пример, тражила да се повластице обећане Арнаутима прошире и на хришћане, а у истом правцу деловали су код Порте и балкански савезници. Не обазирући се на све те дипломатске активности, Арнаути су отпочели са најразличитијим облицима насиља, а у Кочанима и Беранама дошло је до масовног покоља хришћанског живља (6, 198).
Захтев Црногорског краља Николе великим силама да посредују био је узалудан, а Турска, ослањајући се на Аустроугарску и Немачку, није била вољна да попусти. Напротив, она 24. септембра наређује мобилизацију својих трупа на бугарској граници, а неколико дана касније, са циљем да искаже силу, започиње војне маневре. Пошто код великих сила није прошао њихов захтев да умире Турску, балкански савезници били су принуђени да 30. септембра објаве мобилизацију својих војних ефектива.
Српска војска мобилисана је краљевским указом, а 5. октобра краљ Петар I обавестио је о томе Народну скупштину Краљевине Србије, на Првом редовном састанку њеног ванредног сазива 1912-1915. године. Отварајући скупштинску седницу, он је у својој престоној беседи рекао и следеће:
„Несносни положај наших сународника у Отоманској Царевини увек је задавао велику бригу Краљевини Србији. На све јаче вапаје наше угњетене браће, којима прети коначно истребљење, ми смо морали савлађивати најсилнија једнодушна осећања целога народа ради мира на европском Истоку… Држећи се овако коректно, Краљевина је Србија с правом и са разлогом могла очекивати, да ће се у Отоманској Царевини приступити увођењу рефорама и обезбедити миран живот и развитак нашег једнокрвног народа. Тиме би се прекинуле и сметње мирног развитка и напредовања Краљевине Србије. Не само то, него се и висока пажња Великих Сила – ја ово констатујем са задовољством и дубоком захвалношћу – обраћала пријатељским саветом у Цариграду због невоља, које са осталим хришћанским народима трпи наше племе у Турској. На жалост, све то није помогло, и место очекиваних рефорама ми смо пре неки дан изненађени мобилизацијом турске војске у близини наше границе. На тај акт, којим се угрожава наша безбедност, Србија је имала само један одговор: мојим указом од 17. овог месеца (30. септембра – ИР) стављена је наша војска у мобилно стање… Наш је положај одређен и јасан. Ми имамо дужност предузети мере за нашу безбедност. Ми имамо дужност, у сагласности са балканским хришћанским државама, учинити све колико до нас стоји, да се осигурају истински услови за прави и стални мир на Балкану” (8, II претходни и I редовни састанак, 22. септембар/5. октобар 1912, 1).
По уобичајеној парламентарној процедури, на престону беседу Скупштина је 7. октобра одговорила својом адресом, закључујући да ће, „прожета братским осећањима према својим напаћеним сународницима, а уверена у победу правде и идеала човечности, вршити са самопрегоревањем све своје дужности и тиме одговорити очекивањима целога српскога народа” (8, II састанак, 24. септембар/7. октобар 1912, 9). За адресу гласали су сви посланици, изузимајући социјалдемократског посланика Драгишу Лапчевића. Став свој и своје партије Лапчевић је детаљно образложио, истичући да Балкански савез „није савез балканских народа! То је само једна тренутна комбинација руске дипломатије извршена са кабинетима и династијама четири балканске земље”. По том схватању, „савез балканских народа морао би имати пре свега за основицу нешто друго, а не једну тренутну ратну кооперацију. Пре свега, да би имао поуздану основицу за један трајни савез потребно је било да је извршено једно привредно зближење, једна привредна заједница, један привредни савез, једна царинска унија, иза које би дошло даље груписање… Не може се замислити поуздан балкански савез, док се претходно на привредним односима, овде где се данас сукобљавају интереси, не постигне једна потпуна сагласност… Заједнички непријатељ свима балканским земљама јесте европски капитализам, који нас је окупирао дужничким обавезама и својим капиталима, који нас је увео у каматно ропство Француске, Немачке, Аустрије и других капиталистичких држава, које, због неразвијености наше на Балкану, а нарочито економске неразвијености Турске, имају незајажљив апетит да нас прогутају; после једнога дугог истјазавања, после једнога мучног експлоатисања, оне желе и имају намеру да нас, на крају крајева, кад се силе Тројнога Споразума и Тројнога Савеза међу собом погоде, потпуно поделе. Једном речју, сви ми на Балкану имамо један заједнички интерес, као што имамо једног заједничког непријатеља. Наш је заједнички интерес да скупимо сву нашу разбијену и растурену снагу на Балкану и да се формирамо за одбрану од империјалистичке и колонијалне политике европских капиталистичких сила. Од њих нам прети опасност” (8, II састанак, 24. септембар/7. октобар 1912, 13).
Друкчије речено, по схватању Српске социјалдемократске странке, почетком јесени 1912. године Србији и српском народу није претила опасност од Турске већ од капиталистичког Запада; те опасности не би ни било да је Турска развијена, због чега треба жалити Турску а не поробљене хришћанске народе у Турској! Лапчевић, истина, признаје да је Турска „једна несрећа за балканске народе… али та несрећа не долази од тога што је у њој турско и мухамеданско насеље поред српског, бугарског, грчког итд. јер Турска не чини зла зато што би Турци као нација била рђава, злочиначка, неспособна за културни живот и зато осуђена на истребљење од других нација, које живота желе; не, зло је у једном феудалном систему и у једном кастинском режиму, које још и данас у Турској царује… Турска је окупирана европским капитализмом, у њу је капитализам продро не само у виду државних зајмова… него још и због тога, што је капитализам у Турску продро и у виду привредних предузећа, и саобраћаја… А становништво у Турској носи на својим леђима и живог и мртвог, јер носи капитализам који га експлоатише у великим теретима и дацијама, носи феудализам, који не даје могућност да се развије… Али против те неслободне својине, против тог система и кастинског режима… не помажу ратови међу балканским народима него једна демократска револуција у Турској, која би се распрострла на цео Балкан и којом би се створила једна федерација на Балканском полуострву… Ми смо за уништење целог status quo-а на Балканском полуострву, за једну демократску револуцију, која би била једина гаранција не само за наше ослобођење и за давање отпора капиталистичким земљама европским, него ако хоћете, и једини пут за наше национално уједињење и национално уједињење свих Балканских народа”. На повик да „дотле ће Турска истребити све Србе”, Лапчевић је саопштио да је његова партија „противна ратним изазивањима на Балканском полуострву, она је противна ратним нападима, она је противна евентуалном рату између Балканаца, нарочито кад он још долази по подстицају европских капиталистичких сила… Уместо рата међу балканским народима, који би сатирао наше снаге и утирао пут капиталистичким завојевачима, тражимо унутрашње развијање свих народа и свих земаља на Балкану, тражимо развијање привредних и културних сила, тражимо уједињење балканских народа у једно братство, у форми федеративних република, за срећу балканских народа од капиталистичких прождрљиваца европских” (8, II састанак, 24. септембар/7. октобар 1912, 13-14).
