На срећу, глас српских социјалдемократа био је једини који се у Народној скупштини одупро одбрани српских националних интереса пред опасношћу од Турске. Тај глас нимало није одударао од упорног залагања (и ранијих година и доцније, кад је на помолу био и док је трајао Велики рат) Српске социјалдемократске партије против „милитаризма”, против било каквих кредита војсци, против свих измена у војним формацијама, против школовања војних кадрова, против набавке модерне војне опреме, против стајаће војске, против помисли (и права) на одбрану…
Такви ставови, с којима се подударају бројна тумачења данашњих историографа у вези са тим не баш тако давним временом, противрече запису Владимира Ћоровића да је рат против Турске, познат као Први балкански , „био један од најпопуларнијих ратова у нашој историји. Неколико векова, од XIV -XIX, све епско доба нашег народа испуњено је само презањем о борбама крста с полумесецом, »за крст часни и слободу златну«. Читави нараштаји нашег народа васпитавани су етиком косовске епопеје. Највећи део места наше немањићке прошлости, као Рас, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп и класично Косово; најславнији споменици наше културе, као Грачаница, Сопоћани, Дечани, Лесново, Нагоричино, Кратово и други манастири, налазили су се под Турцима. »Онамо, намо« био је стари поклич неколико наших нараштаја, и са кнезом песником искрено се заклињало” да „покој добиће души / кад Србин више не буде роб!” (6, Трећи део, 199).
Рат Турској најпре је објавила Црна Гора, 8. октобра. Савезници су, заправо, хтели да виде како ће на тај чин реаговати велике силе, пре свих Аустроугарска, и да ли ће рат бити спречен на самом почетку. По Ћоровићевој логици, „Црна Гора није се излагала великој опасности, јер, ако би је силе зауставиле, оне би се и заузеле за њу, а ако је пусте да ратује прискочиће јој и други савезници” (6, Трећи део, 198). Црна Г ора није била заустављена, а уз њу су стали сви њени савезници, ултимативно затраживши од Турске да демобилише војску и уведе реформе којима би сви поробљени народи добили аутономију. Турска није одговорила на њихов ултиматум, али је зато са свима прекинула дипломатске односе.
Балкански ратови почињу. До рата је преостао само један корак, а он је, за Србију, био начињен 18. октобра кад су армије Бугарске, Грчке и Србије прешле турску границу.
„Први пут у историји Балкана иступили су заједно Срби, Бугари и Грци против једног непријатеља. И сама та појава била је симпатична, обећавала је много за будућност и дизала је дух. То није био никакав освајачки рат, него чисто дело ослобођења својих сународника. У европској Турској Турци су увек били и остали мањина, а ни исламски и исламизирани елеменат није био у већини према хришћшанима. Србија се за овај рат била одлично спремила. Имала је ново и солидно оружје, нарочито добру артиљерију, довољно муниције и уређен терен. Војнички људски материјал био је одличан. То је наш сељак, издржљив, смотрен, задовољан малим, добро опремљен и с разумевањем и љубављу упућен у значај целе акције, коју је и сам, од материне сисе, знао и разумео. Одзив у војску био је неочекиван. Србија је дигла 402.200 људи за рат. Нарочито је био сјајан официрски кор; пун одушевљења, жељан великих подвига, спреман за највећа пожртвовања. Српска војска, откад постоји, није сигурно никад била у бољем стању. С њом заједно и цело наше друштво било је жељно великог прегнућа. Духовне и моралне кризе последњих година беху… замењене периодом националне вере и дубоким уверењем да се наша народна судбина мора поправити. Политика народне слободе дала је сјајне резултате под вођством вођа који су знали шта хоће и куда воде; и владина већина и опозиција биле су у основи вођене истим идеалима. Наша народна наука, на челу са умним и видовитим Јованом Цвијићем, дизала је дух; књижевност је тада дала најбоље родољубиве ствари и у прози и у стиху. Свет је био начисто да се у рат улази с најтежом дилемом: или не успети, па тим сахранити целу будућност ослободитељске Србије, или успети, па тим створити нове услове за даљи рад и окајати све раније погрешке” (6, Трећи део, 199-200).
Ћоровић је овде мислио на српски свет, а другде, у свету, странци нису мислили тако. Америчка јавност, на пример, стицала је слику о балканском рату према ономе што су јој нудиле информације из Европе, нарочито аустроугарске и енглеске новине; она је стала на страну Турске. Српску страну тамо је, захваљујући свом угледу универзитетског професора, научника, истраживача и пословног човека ефикасно могао заступати само Михајло Пупин. Првих ратних месеци он се ангажовао да „докаже оправданост рата и водио жучне полемике преко стубаца америчке штампе с угледним појединцима америчког академског и културног живота који су били протурски оријентисани”. Најжучнију полемику у вези с оправданошћу тог рата Пупин је имао са својим колегом др Ричардом Готхајлом, професором семитских и оријенталних језика на Универзитету Колумбија. Већ после петнаест дана ратовања, Готхајл је у Њујорк Тајмсу осудио балканске савезнике и с иронијом питао да ли постоји Међународни суд правде у Хагу. Пупин је одмах реаговао питањем да ли Готхајл заиста верује да се „балканска револуција” може решавати арбитражом. „Ова револуција је борба за основна права човека, међу којима су живот, слобода и тежња ка срећи”. Да ли професор Готхајл заиста верује да би се наведена права могла добити арбитражом, пита се Пупин и констатује да без турског уништења „нема наде за поробљену хришћанску рају. Ово је основни задатак уједињених балканских краљевина и свакога ко верује у основна права човека и жели им успех”. Готхајл је одбацио тезу о борби за основна права човека, истуривши у први план тезу да балканске државе, пошто су процениле да је Турска тренутно слаба, ратују са намером да на њен рачун прошире своје територије. Настављајући полемику, Пупин је изразио уверење „да су топ и мач једина средства да ослободе Европу од војног феудализма који данас постоји у европској Турској… Феудализам најгоре врсте са свим својим последицама је одговоран за балкански рат”.
У ову полемику умешао се после петнаестак дана и Сајрус Хемонд, професор с Универзитета у Оксфорду (америчком), оправдавајући борбу балканских савезника. „Права је истина да Турци и даље примењују своју временом ослабљену политику »раздели па владај«, потпомажући непожељне елементе Грчке, Србије и Бугарске да чине злочине и због тога су директно одговорни за њих. Турска власт не признаје хришћанство, човечанство и цивилизацију и због тога мора да иде из Европе” (53, 334-335). И из тога угла гледано, балкански савезници водили су свој рат са пуним оправдањем и племенитом намером да, после вишевековног ропства, извојују своје национално ослобођење.
