Није претерано ако се каже да су сви досадашњи текстови о српском добровољачком покрету током Првог светског рата (као и балканских ратова, уосталом) писани мање-више несистематично, а само се из малог броја њих може сазнати колико је добровољаца у тим ратовима учествовало и са којих су страна пристигли на ратиште. Један од ретких текстова те врсте (из пера пуковника Петра Лазаревића), читаоцима између двају светских ратова најдоступнији (али зато крајње неистинит и злонамеран), био је онај објављен у првој књизи Станојевићеве Народне енциклопедије српско-хрватско-словеначке, под одредницом „Добровољци” (у којој је реч „добровољци” замењена скраћеницом Д.), на страни 611, чија два последња пасуса гласе:
„У Светском Рату 1914-1918 у почетку није било Д. Доцније су од наших људи, заробљених у Русији, образоване две добровољачке дивизије. Те дивизије су се сјајно бориле у Добруџи, а кад је настало расуло у Русији, 1917, онда је један део тих Д. пребачен на Солунски фронт, ушао у састав дотадашње Вардарске дивизије, која је од тада добила назив »Југословенска«. У састав те дивизије ушао је и извесан број наших људи Д. из Америке.
Иако нема сигурних статистичких података, ипак је приближно утврђено да тих Д. у последњем рату укупно није било више од 25.000”.
Уџбеник Војне историје за војне школе, у тексту од тек седамдесет редака, мисли да се ради о укупно „око 32.000 добровољаца, а званично издатих добровољачких уверења било је 32.136” (101, 114). Податком да се „укупно на страни српске и црногорске војске у I светском рату борило око 32000 добровољаца припадника југословенских народа и народности” (7, књига 3, 500) барата и Енциклопедија Југославије, будући да је оба текста писао исти аутор, пуковник Мирко Медић.
Много информативнији, мада са пуно недостатака којих је и сам аутор свестан, јесте покушај Пере Слијепчевића из 1925. године (16, 1-24). Свој рад он сматра „нацијоналном расправом”, а „научан рад о овом питању треба да даду војници, скупивши више података, и то несамо из Министарства Војног”. Слијепчевићу је већ онда било јасно да ни Министарство не располаже таквим подацима, па је сугерисао да помоћ у том смислу треба да пруже сви они који су у добровољачком покрету на неки начин учествовали. Но, како је добровољачки покрет већ у његово време био „засењен” разноврсним спекулацијама и злоупотребама, Слијепчевић као да верује да ће његов запис, такав какав је, остати „чиста историјска истина”.
Уз закључну напомену да је „у самим борбама на српским фронтовима и у Добруџи суделовало око 35.000 добровољаца” (16, 23), Слијепчевић нам казује да су, кад је избио Светски рат, добровољачке јединице никле „као из земље, и опет прве дочекале непријатеља код Београда, покривајући концентарцију главне војске”. Аустроугарски удар преко Дрине преусмерио је тамо и неколико добровољачких одреда:
а. Јадарски четнички одред, под командом Војводе Вука, бројао је око 700 људи, али су га окршаји на Церу, Гучеву, Колубари, Шапиу, Торлаку и бројним другим разбојиштима непрекидно тањили. Шестог августа, кад је код Прњавора имао обавезу да „одржава везу између Шабачког и Лозничког одреда”, Јадарски одред имао је у свом саставу 500 четника, а само недељу дана касније стотину мање ( 77, књига прва, 35 и 64). Своје „грдне губитке” Одред је попуњавао новим добровољцима, „нарочито из Америке”, а после свих окршаја, на крају 1914. године не остаде их више од 160. Не би било ништа чудно да је баш због „грдних губитака” кроз Одред прошло можда и 2.000 добровољаца, али Слијепчевић не казује колика је попуна била. Његов навод о новим добровољцима „нарочито из Америке” може послужити и као посредна потврда онога податка о 4.000 добровољаца из Америке до краја 1914. године (16, 2-з), али и првог августовског контингента од 5.000 добровољаца са „Европе” и „Звезде”. Врло је вероватно да су у тој великој групи добровољаца добар део чинили Црногорци;
б. Руднички четнички одред Воје Танкосића, првобитно зван Дунавско-савски одред, формиран је у Београду с око 370 добровољаца, одабиром од пријављених „око 700”. Баш због тога што не каже куд се дедоше одбачени добровољци и, нарочито, због сугестије да се Одред уопште није попуњавао после жестоких битака и великих погибија, тешко да се може поверовати у Слијепчевићеву „истину” о Рудничком одреду (16, 3-4). Када је стигао на ратиште у Западној Србији, Руднички одред бројао је „око 500 четника” (77, књига прва, 64);
в. Горњачки одред с око 600 добровољаца био је, чини се, брзо „сатрвен”, а са сигурношћу би се могло рећи да су у њему ратовали и „Американци”; остаци Горњачког одреда касније су ушли у Први добровољачки батаљон (16, 4-5);
г. Златиборски одред Војводе Дула (Душана Димитријевића) биће да је бројао до 400 љуци, а средином новембра 1914. године, малобројни преживели из сувоборске офанзиве растурили су се (16, 5);
д. Вемићев одред формиран је у Ваљеву, а у њему се тада нашло око 250 добровољаца, добрим делом из Војводине Српске. Из податка да је имао три чете могло би се закључити да је Одред доцније попуњаван и да је у њему било до 500 људи. У покушајима да уђе у Сарајево скоро цео састав му је изгинуо. „Остаци се растурише по пуковима” (16, 5);
ђ. Ђачка чета (16, 5), о којој Војна енциклопедија не казује ни једну једину реч, била је састављена од „1.300 младих каплара из ђачке формације”. Како Ћоровић каже, „цвет наше омладине” бачен је тада на фронт „да својом младошћу и одушевљењем дигне дах” (6, Трећи део, 218). Сви они такође се сврставају у добровољце;
е. У црногорској војсци, током њене офанзиве од Пљеваља према Чајничу, помиње се једна група од око 300 добровољаца из околине Чајнича и Фоче. У црногорском повлачењу многи добровољци били су одсечени, а затим похватани и побијени. Промена ратне среће увела је у црногорску војску нове добровољце из Босне, да би у општој српској катастрофи на крају 1915. године део ових добровољаца из Херцеговине и Босне остао растурен по црногорским шумама (16, 6);
ж. Гатачки батаљон, делом састављен од добровољаца који су крајем септембра 1914. године стигли из Америке, бројао је до 300 људи (16, 6);
з. Билећки батаљон формиран је почетком 1915. године и у његовом саставу било је око 600 добровољаца (16, 6-7);
и. Требињски батаљон, за који се не каже колико је људи бројао, пре трпео је велике губитке у борбама крајем 1915. године. Ова три херцеговачка батаљона имала су око 300 што погинулих што рањених војника, а када су по наредби црногорске владе предати србијанској војсци, имали су укупно 1.544 војника. Од тога „нешто помре уз пут: остали стигоше на Крф. После су неки били на Солунском фронту, а неки отуд враћени и интернирани на Корзици, јер су стављали као услов да се и даље боре под црногорском заставом” (16, 7).
ј. Бокешки добровољачки батаљон бројао је приближно 800 људи, од чега око 450 придошлих из Америке. У батаљону кнеза Петра, од око 600 војника половина су били добровољци. Кад чуше да је Ловћен без боја напуштен, „запутише се преко Цетиња и Ријеке у Скадар. Једни одоше на Крф, други побегоше у Италију: од ових, 170 би интернирано на Липаре, од чега пола оде на Солунски Фронт, а нешто натраг у Америку” (16, 7-8);
к. У затишју на српском фронту, од остатака добровољачких одреда и, „много више, од нових добровољаца из Америке”, Војвода Вук формирао је у Крагујевцу нови добровољачки одред, назван Први добровољачки батаљон, с око 1.000 бораца. Маја исте године формиран је и Други добровољачки батаљон (под командом Радивоја Пантића), у коме се нашло и шездесетак добровољаца из Америке. Пошто је у међувремену у Први батаљон дошло још око 500 „Американаца”, формиран је и Трећи батаљон. „Када је настала опасност од Бугарске 1915. године”, Одред буде пребачен на бугарску границу и тамо му се прикључују „добровољци из Русије, стигли Дунавом, њих 1140 на броју” (75, 120), већином из Босне и Херцеговине и Војводине. Кад је од тог људства формиран и Четврти батаљон, у целом Одреду нашло се укупно око 3.700 бораца. Почетком октобра дошло је до жестоких борби са Бугарима и Одред је претрпео велике губитке. У помоћ, као попуна, стигао им је један преполовљени добровољачки батаљон из Русије којем је око 300 војника већ било изгинуло у окршајима код Врања.
Губици у Одреду били су толики да је морао бити укинут Четврти батаљон. Добровољци су чували одступницу Другој армији, а кад је и на њих дошао ред да се повуку, у Скадар је 15. децембра 1915. године од укупно 4.100 добровољаца стигло једва око 500; „од Бојане су одступили на Драч и Крф” (16, 8-10);
