л. Сремски добровољачки одред састављен од око 400 Сремаца пребеглих после неуспешног српског прелаза преко Саве, септембра 1914. године. Скоро сви његови борци изгинули су у одбрани Београда (16, 10-11). Банатски одред Слијепчевић и не помиње;
љ. Одреди жандара формирали су се од аустроугарских заробљеника у Србији, постепено, све до децембра 1915 (16, 11), мада је још 6. децембра 1914. године Војвода Путник тражио од Пашића сагласност да се у војнички састав хитно укључе сви одани Срби „из заробљеничке команде, бивших непријатељских подофицира или отреситијих и одушевљених редова који добровољно пристај у да се бију против Аустријанаца”. Пашић је, тешка срца, одбио тај захтев, с мотивацијом да: „1. Међународне обавезе забрањују да се заробљеници употребе за рат противу земље из које су, јер ће и Аустрија употребити наше, 2. Имање ће им конфисцирати и фамилије упропастити, 3. Имаће дејства да се даље неће више предавати, 4. Могу се употребити за жандар(мерију) у нов(оослобођеним) пределима” (49, 78). Због тога, он је само дозволио да се „од аустријских заробљеника” регрутује 2.000 добровољаца за „граничну трупу” и жандармерију у Македонији. Биће да је таквих заробљеника „регрутовано” и више, јер Слијепчевић говори о „више хиљада”, за које каже да их је било „на бугарском фронту”, а „у саму Призрену да их је било око 500” (16, 11). Слијепчевићевих „више хиљада” у овом случају значи исто што и „целих десет хиљада”, пошто је од укупно 70.000 заробљеника у великој епидемији пегавог тифуса умрло близу 30.000, а приближно толико их је са српском војском кренуло у повлачење преко Арбаније;
м. С пролећа 1915. године писало је Русков слово да се 52.000 заробљених Срба јавило да жели отићи у Србију „на рад”, јер се није смело јавно говорити о њиховом „добровољачком” одласку у српску војску (143, 18). Наравно, таква могућност није им пружена, тако да је тек део добровољаца из Русије стигао у Србију пре бугарског напада; ради се о „три веће партије… прва од 1050, друга од 2200, и трећа од 500 округло. Било је и мањих партија”. (Мора бити да је „прва партија” имала у свом саставу 1.140 добровољаца, оних који су укључени у Добровољачки одред – 75, 120) Према подацима српског посланства у Петрогаду, током августа и септембра 1915. године било је тих добровољаца „око 3.500” (16, 11), али ће пре бити да их је пристигло и читавих 4.000, а можда и више. Јер, Божа Марковић пише да „у јесен 1915, пред саму аустро-немачку офанзиву, долази из Русије до 2000 добровољаца и до 40 официра. Сви ови официри учествују као засебан добровољачки одред према бугарској граници и јуначки задржавају и одбијају непријатеља и стварају могућност главном делу српске војске да се у реду повуче. Командант овог одреда причао ми је, да је од 4000 бораца, колико их је имао на бугарској граници, дошло у Скадар свега 1500 живих. Зна се, међутим, да код ових добровољаца заробљавања није било” (30, 15);
н. Нешто српских добровољаца „заостало је у Русији због болести, и борило се после у савезничкој војсци на Мурману против бољшевика” (16, 14).
њ. „Благородну помоћ” шкотских жена, лекара и болничарки, њих седамдесетак, Слијепчевић бележи „са захвалношћу и са дивљењем” (16, 12);
о. Добровољачки одред под командом Војводе Вука стигао је на Солунски фронт међу првима. У Одреду је тада морало бити мање од 500 људи, јер је реално претпоставити да је на путу од Скадра, преко Драча и Крфа, један број изостао. „Један страни дописник описао је силно јунаштво овог Одреда при првом налету Срба 1916, велећи да су они »бугарске артиљерце приковали бајунетима«. Овај Одред имао је уосталом најразноврсније задаће, осим фронталне борбе: крстарио је на западном делу фронта, да пресеца шпијунске везе Грка с непријатељем, да чува разне војне објекте, да гони бугарске комите, итд. Командант фронта, Сарај, наводи да је Одред имао доцније 1500 бораца” (16, 14);
п. Са добровољцима из Америке ни Слијепчевић није могао „изаћи на крај”. По његовом рачуну, први добровољци кренули су из Канаде преко мора тек 6. августа 1915. године, а било их је 1.212 у дванаест чета. Друга група од „1000 људи по прилици” отпловила је десетак дана доцније. Сви они стигли су преко Солуна. Један неодређен део остао је у Србији, а други, такође неодређен, продужио је за Црну Гору. Стотинак Личана прикључено је жандармерији у Пећи, али су касније послати са другим добровољцима и редовном војском да Бугарима запрече пролаз кроз Качаник. „Дописник париског Журнала описује како је »200 жандара« бранило Качанички Кланац крвећи се месец дана, залевајући крвљу сваку стопу, док их (14. новембра) нису одменила већа одељења. Да је раније узет Качаник, не би наша војска могла ни у Албанију”. Трећа група добровољаца стигла је до Медованског залива, где је брод потопљен: од 480 погибе 300!” Од П. Лубурића, који је радио на скупљању добровољаца, Слијепчевић је чуо да је и преко њујоршке луке отпутовало „мало мање него оних из Канаде (што би чинило до краја 1916 свега око 5000 добровољаца)”. Касније, јуна 1917. године, отпловило је из Канаде око 2.000 добровољаца, а током јула кренуле су још две чете неодређеног бројног састава. После пробоја Солунског фронта стигло је још 2.000 добровољаца, који су већином послати у Боку. Све у свему, Слијепчевић мисли да је „по прилици” из Америке отишло свега 9.000 добровољаца (16, 15-16);
р. Из јужноамеричких земаља стигло је, „како налази, само 150 људи” (16, 16);
с. Можда у жељи да ствар максимално искомпликује, Слијепчевић додаје да је „посредством једног пријатеља” добио „од једног чиновника Министарства Војног податак да је Добровољаца у Србији 1914 године било 8.043. Из Америке да их је дошло на Солунски Фронт 6.243 војника, а из Италије 482” (16, 16);
т. У бојевима на Добруџи 1916. године учествовало је 17.925 војника; рањених је било 7.370, а погинулих 2.613. Дивизија је још једном слата на Добруџу, онда кад је у Корпусу од око 43.200 остало свега 19.943 војника, али Слијепчевић не даје податке о жртвама. А кад су стигли на Солунски фронт, добровољаца из Русије било је свега 12.694 (16, 12-14);
ћ. Да би задовољио све оне од којих је нешто чуо, укључујући и оног „једног чиновника Министарства Војног”, Слијепчевић закључује да се „може узети да је у самим борбама на српским фронтовима и у Добруџи суделовало око 35.000 добровољаца” (16, 23).
у. Слијепчевић не помиње добровољачки одред формиран почетком 1915. године у Нишу, у чијем је саставу било преко 1.000 српских заробљеника, упућених потом у Маћедонију и на границу према Арбанији (49, 79);
ф. Слијепчевић не помиње Лимски четнички одред, али га налазимо у Великом рату Србије (77, прва књига, 164. и 317). Такође, он не помиње ни оде љење од 700 до 800 комита којим је командовао Коста Тодоровић (67, 261), нити две добровољачке чете у Албанском одреду (12, док. 31, 41). Питање је колико је још таквих и сличних одреда било;
х. Слијепчевић не помиње ни најмање шест прекобројних пукова у српској војсци, формираних на самом почетку Великог рата, у којима је морало бити најмање 25.000 добровољаца.
Из свих ових цифара, кад се оне пажљиво „прочешљају”, могло би се закључити да је добровољаца било између 91-93.000. Будући да Слијепчевић и сам каже како су његови подаци непотпуни, јер они заиста не могу потврдити да су се добровољачке јединице „истог часа створиле, као из земље”, укупна цифра српских добровољаца мора се унеколико увећати. До краја, видећемо где, како и колико.
