Крајем 1926. године, за живота Пашићевог, на дневном реду Народне скупштине нашао се предлог Закона о добровољцима. Према образложењу министра војног, ђенерала Душана П. Трифуновића, расправа о новом законском предлогу сматрана је хитном. Подсећајући да је прва уредба о добровољцима донесена још 1919, да је крајем децембра 1920. уредба замењена Законом, и да је такозваним законом о дванаестинама из 1923. године добровољачко питање издвојено из надлежности Министарства социјалне политике и пребачено у надлежност Министарства војног, министар је признао да су постојећа решења била са много правних и других празнина. С разлогом је, дакле, Савез добровољаца протестовао и на важеће правне прописе стављао усмене и писане примедбе. Да би се такво стање превазишло, службе заинтересованих министарстава, уз учешће двају представника добровољачке организације, једногласно су предложиле нови законски пројекат о добровољцима. “Њиме се тачно и стручно извршава оно, што је 1917. године Министарски Савет обећао добровољцима. Право на земљу има сваки добровољац без обзира на професију и имање” (168, број 257 од 10. новембра 1926). И даље, уз подсећање да су све дотадашње уредбе и наредбе у вези са добровољачким питањем доносили демократа Кризман и “њихов” љубимац Кораћ, “Влада је одлучила, да реши коначно добровољачко питање и то не више половно, него до краја – законом. У томе циљу је влада у пуном споразуму са Главним Савезом Добровољаца израдила предлог закона о добровољцима и као хитан поднела Народној Скупштини. Тај пројект је пуно извршење обећања Министарског Савета на Крфу 1917. године. Уосталом, радикали су били једини и позвани и морално обавезни, да то обећање и изврше. Нису добровољцима ништа ни обећали, нити су са њима имали икакве везе ни Прибићевић, ни Спахо, ни Корошец, ни Пижон, па ни Давидовић! Па ипак су се сва ова лица утрпала у овај посао! Не могући отворено да изнесу у овој прилици своје право расположење, сви политички клубови су усвојили хитност овог закона о добровољцима”.
Подносећи текст новог Закона о добровољцима, министар Трифуновић саопштио је да је до тога дана у списковима “пронађено” укупно 46.304 добровољца, “од којих су тачно 30.000 били уписани у добровољачким списковима на Солуну, а по покрајинама расподељени овако: Босна и Херцеговина 8.624, Војводина 7.669, Словеначка 207, Славонија 1.193, Далмација 2.056, Хрватска 4.286, Црна Гора 219, Чехословачка 306, батаљон Руса 5.402, што укупно износи око 30.000. Међу осталих 16.304 улазе погинули добровољци, усташе Петра Мркоњића (Петра Карађорђевића, из Босанско-херцеговачког устанака 1875 – ИП), добровољци из бугарског рата (ваљда из 1885 – ИП), Руси изгинули на Власини, Босанци и Херцеговци у црногорској војсци, батаљон дра Пивка и батаљон оних, који су долазили из Америке, па им је лађа потопљена” (168, број 261 од 14. новембра 1926).
Да ли случајно или намерно, међу овако пажљиво “постројених” 16.304 добровољца, министар Трифуновић није оставио места за оне који су учествовали у балканским ратовима 1912-1913. године!
И даље: занемаримо ли министрову грешчицу у овој рачуници (која казује да на Солунском фронту није било “тачно” 30.000, већ “само” 29.962 добровољца, због чега број “осталих” није износио 16.304, већ 16.342 добровољца), треба дописати да је др Људевит Пивко, командант оне признате добровољачке јединице с италијанског фронта, “допунио” понуђене податке упозорењем “да ће број свију група признатих добровољаца бити по свој прилици већи од 50 хиљада, пошто, осим 46.304 издатих уверења, још многе молбе за уверења у Министарству Војске и Морнарице нису решене, а има и таквих добровољаца, који до данас молбе за уверења уопште предложили нису. Као доказ томе навео сам бивши свој батаљон, из којега до 500 добровољаца није предложило молбе, а свима њима је већ генералним решењем Министарског Савета признато добровољачко својство”(168, број 268 од 23. новембра 1926).
Колико су истините и употребљиве и Трифуновићеве цифре (“укупно 46.304 добровољца, од којих су тачно 30.000 били уписани у добровољачким списковима на Солуну”), казује и податак да је из Русије на солунско ратиште стигло најмање 25.700 добровољаца: барем 1.000 преживелих добровољаца од оних који су у Србију стигли Дунавом с јесени 1915. године(16, 11); 1.100 добровољаца послатих из Одесе 25. јануара 1917. године(50, 139); најмање 23.600 добровољаца приспелих из Русије од краја 1917. до 1. маја 1918. године(50, 186. и 195). Кад би Трифуновићев податак био тачан, то би значило да је из прекоморских земаља на сва српска ратишта, и по Србији, и по Црној Гори, и на Солунски фронт, стигло свега 4.300 добровољаца. Ако се зна да у Главном списку Југословенских добровољаца дошавших из Америке од 6. фебруара 1917. до 30. октобра 1918. године има укупно 5.659 имена пописаних у првој и другој књизи Архива Војске Југославије, фонд број 5, онда би то значило да постоји “вишак” од 1.369 особа којима није признат добровољачки статус. А да и не говоримо о осталим категоријама српских добровољаца у српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године!
За ову тему није без значаја било ни излагање демократског посланика Милана Грола, који је сматрао “да са добровољачким питањем ваља решити два питања, и то социјално питање и национално. Национално питање се решава, ако се добровољци населе, а социјално, да остане земље што више месним интересентима. Сматра, да би то било убиство аграрне реформе, када би земљу добили и они, који је не обрађују. Заступа стога мишљење, да би било много боље, када би неземљорадници добили у новцу одштету… а да земљу добију само сиромашни земљорадници”. Тој се логици приклонио и др Пивко, изјавом у Скупштини да “није то ни добро, да сви добровољци добију земљу, него земљу треба да добију само сиромашни земљоадници, а осталима треба дати неки еквиваленат… да се сваком добровољцу неземљораднику даде сума од 10-15000 динара, али та сума да се плати у року од 10 година, годишње 1000-1500 динара” (168, број 261 од 14. новембра 1926). У новинама, бранећи своју замисао о “неком еквиваленту”, позвао се на изјаву Станка Шибеника, министра аграрне реформе, члана Хрватске сељачке странке, да “нема довољно земље за оних 16.000 добровољаца који имају уверења и земљу још нису примили”. Уз то, Пивко вели “да се приличан број добровољаца, чиновника, сељака, занатлија неће моћи населити на земљу, коју би им Министарство дало. Пошто добровољци, који се не насељавају на додељеној им земљи за две године, по владином предлогу губе право на добивену земљу, онда је јасно, да влада хоће овим добровољцима нешто дати, што им одмах опет узима” (168, број 268 од 23. новембра 1926).
