Током јесени 1926. године, и они су, као и пресељеници из Вајске и Бођана, тамо, у Сиригу, добили земљу и парцеле за градњу кућа; тога пута, надеобом су обухваћена 222 добровољца.
Слична судбина снашла је групу од седамнаест насељеничких породица из Херцеговине, смештених током 1922. и 1923. године у Банатском Аранђелову; због неиздржљивих услова у којима су се нашли, они су 28. јула 1934. године од Комисије за ликвидацију аграрне реформе затражили да буду премештени у Бачку:
“Налазимо се већ пуних 10 година на нашим земљама које смо добили. Земљу сами радимо са својим породицама, испомажући се међусобно, јер смо једна велика породица. Сав наш труд и наше инвестиције у добивене земље, у куће и друге економске зграде на земљама никако нам се не исплаћују, већ нам прети опасност да у скором времену економски страдамо и сасвим пропаднемо, не нађемо ли неки излаз из овако неповољног стања. Земље су наше у риту и сваке године изложене поплави, а сем тога, у толикој су мери слатињаве да их је немогуће корисно обрађивати, те сав наш уложени труд и капитал остају без резултата. Толико подбацују плодом да се не можемо издржавати, нити на њима остати. Присиљени смо их напустити и отићи, макар нигде друге земље не добили, па и по цену напуштања зграда које смо на њима подигли. Наше је стање управо такво да се може с пуним правом назвати очајним… Долази се до апсурда да кроз колонизацију која с нама морално добива, ми постајемо нехотице и случајношћу њене жртве у материјалном погледу. И разумљиво је да је коначан резултат у овом случају пропаст наша и неуспех колонизације… Сем тога што нам је земља врло хрђава и мочварна, не можемо издржати ни климу овога краја. Већ нам је већи број чељади поумирао, и ми смо склони озбиљном обољевању услед рђаве климе коју мочвар ствара. Да бисмо избегли чешћим смртним случајевима у породицама, породичне несреће и катастрофу, приморани смо из здравствених разлога напустити ово место” (167, 144).
У ставу да “ми постајемо нехотице и случајношћу… жртве” спроведене колонизације, исказан је крајњи обзир према њеним идеолозима и организаторима; обзирност баш и није била неопходна, ако се зна да је око 4.000 добровољаца хотимице и нимало случајно било гурнуто у Панчевачки рит. Истина, септембра 1935. године, Министарство пољопривреде потрудило се да детаљно образложи како се могло десити да добровољци још не буду тамо насељени, иако им је земља додељена:
“Решењем г. Министра пољопривреде број 62276/VI од 26. 9. 1935. године додељено је добровољачком компетенцијом 25.000 јутара земље у Панчевачком риту, делом 1934, делом 1935 године, која је била тек осушена, местимице и под водом, без одводних другоразредних канала који су неопходно потребни ради одвођења воде са неких места, обрасла већим делом врбаком, шикаром и трском, неизмерено и неиспарцелисано… Потребни су накнадни радови ради учвршћивања неких делова насипа, нису изграђени путеви, што приликом атмосферских падавина омета кретање по Риту. За смештај тог великог броја добровољаца потребно је предвидети и припремити места будућих насеља или бар помоћи њихову изградњу, пошто су добровољци већином сиромашни земљорадници, те их не би могли подићи властитим средствима”.
Због тога, одлучено је да се Панчевачки рит изда у закуп (лицитацијом) на неколико година, а да се добијена закупнина употреби за парцелацију земљишта и за његово привођење намени. Чини се да је део закупнине исплаћиван и надељеницима у Риту, без обзира на то што земља није била испарцелисана, већ су у посед уведени у идеалном сувласништву.
Требало је да прођу две године да би министар пољопривреде утврдио које мере треба предузети да би се земља издала у закуп, као и да би се сазнало ко ће те мере спровести у дело. Истовремено, предвиђено је да “површина кућних плацева у новим насељима има да буде 800 кв.хв” (према 106).
Нажалост, статус српских добровољаца, не само оних из Панчевачког рита, није ваљано решаван ни наредних година. Због тога, на годишњој скупштини Савеза ратних добровољаца одржаној маја 1938. године, на предлог добровољачке организације из Сарајева једногласно је закључено да се 1. децембра исте године, на двадесету годишњицу Уједињења, у Београду одржи “велики јавни протестни збор добровољаца Југославије због неизвршења закона о решавању добровољачког питања с тим, да се у негативном случају по овим питањима добровољци јавно одрекну добровољачких законских права уз повраћај примљених добровољачких уверења и добијених ратних одликовања”. Власти нису допустиле да се намеравани скуп одржи (према 130, 286-287).
Тек 14. септембра 1940. године Министарство пољопривреде донело је решење “да се одмах приступи припремним радовима за индивидуално увођење добровољаца у посед земље у Панчевачком риту, тј. одмах се имају одредити места за будућа села… и свршити сви други послови неопходно потребни за увођење у посед… Увођење у посед почеће најдаље 1 новембра о.г. и то на све расположиво земљиште у Панчевачком риту без обзира на његов садашњи бонитет. Увођење у посед вршиће се путем извлачења коцке оним редом, како који део рита буде технички припремљен за увођење… а добровољцима објаснити да не могу са земљом располагати до 1-X-1941 године, и ако су уведени у посед него да ће за 1940/41 годину добити закупнину од Министарства пољопривреде” (према 106).
