Нежењени нису храниоци. Кад је 11. априла 1936. године умро добровољац Игњат Стојаковић из Буковца, надељен земљом у Степановићеву, Комисија за ликвидацију аграрне реформе на подручју Дунавске бановине могла је само констатовати да покојник није био жењен, да му родитељи нису живи и да су са њим, у заједничком домаћинству, живеле две неудате сестре, обе од по четрдесетак година. Игњатова добровољачка земља одмах је одузета, Игњат је брисан из списка надељених добровољаца, а “предметна земља стављена је на расположење аграрним властима из разлога што је умро, а његови наследници нису могли удовољити чл. 3 ставу 3. Закона о добровољцима, да им је покојни добровољац у часу смрти био једини храниоц, пошто су исти већ одрасли и способни за самостално издржавање а поред тога поседују и властите земље”. Аграрне власти могле су из тих чињеница извући закључак да “како пок. добровољац Стојаковић Јакова Игњат за живота није постао грунтовни власник предметне добровољачке парцеле, то се питање утврђивања наследника не може вршити по грађанском закону, већ једино по Закону о добровољцима у коме је чл. 3. предвиђен нарочити ред наслеђивања умрлих добровољаца”.
Одговор на жалбу покојникових сестара био је неумољив. Најпре, у смислу члана 17. Правилника за извршење Закона о добровољцима, наследник “мора да докаже да му је погинули или умрли добровољац био једини хранилац. За овакво доказивање није довољно уверење надлежног општинског суда у коме се једноставно констатује да је погинули или умрли добровољац био хранилац лицу коме се по тражењу издаје такво уверење, већ исто има да садржи документовано образложење: кад је погинули или умрли добровољац, како и за које време био једини хранилац заинтересованоме лицу, као и колика је у то време била просечна зарада храниочева, а колика и каква заинтересованог лица; колико је у даном времену хранилац имао година, а колико лице које је он издржавао, као и колико је хранилац давао таквоме лицу на име сталне или повремене исхране и других потреба у циљу пристојног издржавања”.
Све ове “питалице” о заради, “повременој исхрани” и “пристојном издржавању” биле су само вербално покриће за полазни став да се на добровољачку земљу не примењује грађанско право и да је круг могућих наследника умрлог добровољца био толико сужен да се једном надељена добровољачка земља могла без великих заврзлама повратити у аграрни фонд, за надеобу неком аграрном интересенту или новом добровољцу, да ли “признатом”, да ли “са листе чекања” на признавање. Врло често, та “добровољачка чекаоница” била је непроходна, пошто се добро знало да се септембра 1940. пред надлежним органима “у поступку” већ налазило приближно 12.000 молби за признање добровољачког својства (поднесених до августа претходне године) и да се у Министарству финансија очекивало позитивно решење за све њих. Истовремено, свима још увек непризнатим добровољцима било је остављено да до 31. децембра 1942. године поднесу молбе за признање добровољачког статуса и добијање државних обвезница. У међувремену, септембра 1940. године, Министарство финансија је извештавало да “у Министарству војске и морнарице има до данас поднетих молби за признање добровољачког својства око 60.000 од којих, према мишљењу шефа добровољачког отсека у Министарству војске и морнарице, биће одбачено око 20.000 молби, тако да ће бити признато добровољачко својство још 40.000 лица… Сем ових молби постоји и око 10.000 молби благовремено поднетих Министарству војске и морнарице али (које су) остале нерешене до 8. децембра 1938”. Било је тада и око 1.000 “признатих добровољаца” који се “из буди којих разлога нису пријавили” да преузму већ остварена права, углавном у обвезницама. Проистиче из тога да се крајем 1940. године званично процењивало да се број добровољаца може повећати за око 51.000; у Министарству финансија, односно у његовом Отсеку ратне штете, где се доиста водило рачуна о штедњи буџетских средстава, био је тада формулисан и предлог да рок за признање добровољачког својства не би требало продужавати преко 30. марта 1941. године, а и то само за оне добровољце којима је то својство већ било признато, али је касније, у жалбеном поступку, поништено.
Страни држављани нису добровољци. Као добровољац, земљом у Темерину био је надељен и Трифун Гргуров Андрејев, рођен у месту Висовску, у Русији; највероватније, овај добровољац звао се Трифон Григорјевич Андрејев, али је администрацији било лакше да му име и отчество мало прилагоди српском именослову. Ко зна из којих разлога, Трифон Андрејев закаснио је са подношењем молбе за обнову добровољачког уверења, тако да је Министарство војске и морнарице, својим дописом Ђ.Д. Број 3192 од 30. јуна 1936. године, известило Комисију за ликвидацију аграрне реформе у Новом Саду да су права овога Руса угашена. Одлука Министарства војног била је јасна: “Андрејев Гргура Трифун из Висовска Русија, који је надељен на поседу Ане Фернбах у Темерину са добровољачком-борачком компетенцијом, БРИШЕ се из списка надељених добровољаца из разлога јер је одбијен од молбе којом је тражио признање добровољачког својства, а коју је поднео неблаговремено”. Подразумева се да му је надељених 8 к.ј. 186 кв.хв. одмах одузето, после чега је он, надничар, са женом и два сина, остао без икаквог иметка и без средстава за живот.
На срећу, Министарство је према њему било благонаклоно, тако да му је истом одлуком саветовано да “има поднети молбу с којом ће доказати да је држављанин Краљевине Југославије с којом ће тражити да му се додели земља по месном кључу као аграрном интересенту у колико на земљу рефлектира”. Из списа нисмо видели да ли је Андрејев “рефлектирао” на земљу, али се не може мимоићи закључак да је он без “добровољачке компетенције” остао понајпре због тога што руско држављанство није заменио југословенским и што, као надничар, највероватније при томе и неписмен, није умео пратити честе промене правних прописа о статусу српских добровољаца, према томе: и о сопственим добровољачким правима.
