Међутим Сједињене Државе су се спремале за рат и гледале су кроз прсте на рад те мисије, тако да су се убрзо могле прикупљати мање групе добровољаца. Кад су Сједињене Државе у априлу прошле године објавиле рат Немачкој, г. Прибићевић је могао отворено отпочети овај рад. Прва потреба за успех његове мисије је била, да г. Прибићевић пође лично по нашим колонијама и да својим утицајем помогне кретање добровољаца. У том погледу он је неоспорно имао успеха. У току година дана рада послато је у Европу близу 4.000 људи.
Али сва та акција је била ограничена само на српску средину. Како је, међутим, кретање добровољаца питање националне пропаганде, није, дакле, чудо, што се у тој нашој средини појавила преписка – у толико пре, што овде постоје две, одавна завађене, групе, које не бирају средства у борби једна против друге. Али и поред свега тога кретање добровољаца се продужује, у колико се тиче нашег, српског елемента.
Елеменат хрватско-словеначки остао је и даље индиферентан, а један добар део и непријатељски. То је главна сметња што се покрет добровољачки тамо није могао раширити. Ја сматрам за грех тражити оправдање те индиферентности у погрешкама, које чине поједини српски прваци или у полемици, која се на жалост води у српској средини. То наноси штете, наша је дужност да поправљамо те погрешке, али у томе не лежи главно зло. Непријатељи југословенске идеје нису у српској средини, него у хрватско-словеначкој, и у њој треба повести енергичну борбу. Држање »Српског Дневника« и његове околине јесте за жаљење и ми га морамо сузбијати, али је држање хрватског листа »Народног Листа« … са највећим бројем претплатника међу Хрватима најдиректнија опасност за нашу ствар и против те се ваља борити. Ја ово нарочито хоћу да подвучем, јер и Југословенски одбор и наша влада верују, да ми имамо много присталица међу овдашњим нашим саплеменицима (Хрватима и Словенцима – ИП), што је апсолутно нетачно. Разни наши прваци долазили су из Европе, држали зборове и говорили о нашим заједничким тежњама, па кад су се вратили натраг, подносили су одушевљене извештаје. На основу тих извештаја добио се утисак да имамо овамо велики део народа уз нас и да од нас зависи да га употребимо за национлне сврхе. Кад сам међутим овде дошао нашао сам да Југословенско Веће постоји на хартији и да је сав његов ослонац био на српском елементу. Ако су се скупљали прилози за Српски Црвени Крст то су били Срби, који су давали, а ако се позивало у свету борбу против Аустрије, то су били Срби који су ишли у добровољце. Међу Хрватима и Словенцима, бар једном великом делу њиховом, уписивао се аустријски зајам и скупљали прилози за аустријски Црвени Крст. Друга је ствар, што ми морамо другче да говоримо пред страним јавним мишљењем; за нас је у том погледу срећна околност, што наши противници Југословени не смеју отворено да изађу против нас с предлогом на симпатије ове земље према нашим савезницима и нама. Али ми морамо знати истину, погледати јој право у очи и спремати се за борбу.
На ту главну препреку наишао је у свом послу и г. Прибићевић, можда је није разумео, као што је ја разумем, и тумачећи је само оним споредним разлозима, које сам горе напоменуо, решио да се врати на фронт. Кад се узме у обзир да је његово присуство било од неоспорне користи, да је својом личношћу покренуо наш народ и да сам се потпуно слагао у свему са његовим радом, као и да је, ма да врло индиректно, имао утицаја и на живљи рад међу Хрватима и Словенцима, онда само могу жалити његов одлазак. У српској средини г. Прибићевић је урадио врло много и могао би још доста да уради. Али што се тиче скупљања добровољаца међу Југословенима, ту је потребна акција првака хрватских и словеначких и њихових организација. Они на томе раде, и то врло активно у последње време, али за успех треба времена. Разуме се да их ми морамо потпомоћи на све начине. У том погледу г. Прибићевић правилно протестује што се извесни његови предлози, које сам са своје стране потпомагао, нису до сада примили.
Тако стоји питање о сакупљању добровољаца. По мом мишљењу српски елеменат ће продужити и даље да се креће, јер је г. Прибићевић организовао рад на солидној основи. Што се тиче хрватско-словеначког елемента, ту се не можемо надати брзом одзиву. Доста ће бити да садашња акција донесе јачу организацију, која би била готова за сваки потребан покрет и да отпочне борбу против непоузданих и непријатељских елемената.
Шаљем у прилогу препис рапорта, који је г. Прибићевић поднео г. генералу Рашићу… Поред мојих горњих генералних опазака, морам учинити само једну примедбу (рапорту)… да наша мисија није још до данас означена нити јавно призната. Г. Прибићевић приписује то нашој превеликој опрезности. То је апсолутно погрешно. Опрезност је само са стране Сједињених Држава. Рад мисије је, као што је врло добро уочио г. Прибићевић више национално пропагандистички него чисто војнички. То врло добро зна и влада Сједињених Држава и она не сматра тај наш рад као погодан за њено политичко схваћање. Национално револуционирати ма који елеменат у Сједињеним Државама то је апсолутно противно њеним тежњама американизирати све елементе у њеним границама. Осим тога ми желимо да подигнемо наш овдашњи народ против Аустрије и с тим се бар за сада ни мало не слаже влада Сједињених Држава. Шта више, говори председника Вилсона показују противно, да он, бар за сада, жели очување Аустрије. Пример са Пољацима никако не слаби овај факат, јер су Сједињене Државе само хтеле парирати маневар Немачке и Аустрије са стварањем независне Пољске. Ту је политички разлог руководио овдашњу владу, да нешто учини, али је познато, да стварно не помаже пољски покрет. У потврду мог тврђења је много јаснији пример са Чесима, где је француска влада тражила званичну потврду овдашње владе и није је добила.
Међутим морамо додати, да сам у погледу нашег питања чинио неколико покушаја; француска и енглеска влада су нас директно потпомагале преко овдашњих својих амбасада и све што се могло израдити, то је толерирање нашег рада у скупљању добровољаца, који нису српски поданици. Напомињем, да и француска и енглеска амбасада сматрају, да смо добили више но што се очекивало. Доказ је томе апсолутно кретање и г. Прибићевића и његових сарадника и потпуно слободан рад, па онда демонстративно скупљање добровољаца са јавним манифестацијама, на којим учествују чак и месне војне власти. Цео изглед тог нашег рада је такав, као да је мисија званично призната и нико од нашег народа не може приметити, да нека дипломатска формалност није извршена… Положај наше мисије је потпуно онакав, какав би био да је и званично призната” (12, док. 124, 209-211).
