Поред тога што је врло информативан, овај извештај открива да се српски посланик Михајловић није особито мешао у српске послове у Сједињеним Државама и да га је више занимало спекулативно бављење “југословенском” идејом. Може се чак рећи да је то чинио на своју руку, не обавештавајући о својим сазнањима надлежне органе на Крфу. Да је било друкчије, не би се могло десити да Миленко Веснић у својој америчкој мисији као један од најважнијих задатака узме да “југословенску мисао Крфске декларације што више приближи Србима”. Запажање да је Југословенско вијеће у Вашингтону постојало само на папиру, добија на значају тек кад се упореди са констатацијама да “наши противници Југословени не смеју отворено да изађу против нас” и да акцију хрватских и словеначких првака “морамо потпомоћи на све начине”. Према његовом искуству, Срби су међусобно сукобљени, али се цела “југословенска” мисао одржава на српској подршци, укључујући и скупљање добровољаца; небитно је што мисија није званично призната, јер је њен положај онакав какав би био да је призната; Прибићевић је изванредно радио, а ако има у нечему кривице, она је увек на другој страни, никад код Михајловића, јер он је још пре поласка у Америку тврдио “да ми у том послу нећемо успети” и “да се нисам преварио”.
Поглед на исту ствар, из Министарства. Само дан “старији” од Михајловићевог писма Пашићу био је један опсежан реферат о добровољачком питању, сачињен у српском Министарству спољних послова (12, док. 123, 199-208). Уводна напомена казује да су добровољци стизали из Америке још за време балканских ратова, да се њихов број у току Светског рата “стално увећавао”, али да “нажалост немамо тачних података о броју њиховом из времена до евакуације” (12, док. 123, 199). Уз хронолошки преглед значајних збивања везаних за добровољачки покрет дато је и неколико детаља везаних за деловање Михајла Пупина и његов однос према Милану Прибићевићу. Полази се, наиме, од чињенице да је, у раној фази свога боравка у Америци, Прибићевић доста времена утрошио у напорима да у завађеном српском исељеништву оснује једну заједничку организацију. Тај посао окончан је стварањем Главног одбора Српске народне одбране, на чије је чело Прибићевић довео Михајла Пупина. Према неким оценама, Пупин се “показао хладан, индиферентан и непредузимљив”, а бројне супротности и суревњивости међу америчким Србима нису се тек тако могле превазићи. Без обзира на то што је за сарадњу био придобијен и савез “Србобран”, многима, нарочито Пупину блиски Српски дневник, наставио је са дотадашњим нападима на неистомишљенике. Због сарадње са Пупином, на мети извесних кругова у “Србобрану” нашао се и Прибићевић. Иако се у почетку свог рада Прибићевић наслањао и на “Слогу”, односно њеног председника Пупина, због Пупинове инертности, проистекле из става да Србији нису потребни људи већ новац, сукоб и између њих морао је бити неизбежан; Пупин је поднео оставку на председничко место у Народној одбрани, а заменио га је Милош Трифунац.
Својим извештајем од 12. октобра 1917. године, посланство из Вашингтона скреће пажњу на овај сукоб, а за њега окривљује Пупина. Српска влада, опет, с обзиром на независан и јак положај Пупина и међу Србима и у америчком друштву, упорно је саветовала да се штеди његова осетљивост и да се по сваку цену избегне сукоб с њим. У својој наивности, министар војни ће 6. јуна 1918. године написати Николи Пашићу да је подвојеност међу Србима таква да једна струја стоји “уз нашу званичну радњу а води је Југословенски одбор и његови делегати”, док иза друге стоје људи из Србије чије се држање “да објаснити само претпоставкама… Ова група састављена из људи који немају довољно угледа и потпоре, прилепила се уз г. Мих. Пупина, који је имућан и врло угледан човек овде у Америци. Г. Пупин, кад се с њим говори о овоме, увек наводи, да он нема времена да прати у детаљу шта све чине, пишу и раде људи, који стоје иза Дневника, чак одбија да зна, шта се све пише” (12, док. 126, 213-214).
Ипак, сви добронамерни савети српске владе нису ништа помогли. “Сукоб се је све више развијао, мисија је добила чисто политички карактер, унутрашње борбе, а број добровољаца бивао је све мањи… И посланик из Вашингтона… извештава (9. марта 1918 – ИП) да регрутовање добровољаца као и до сада иде лагано и у малом броју. Сматра се да се не може ни очекивати у већим масама, јер не треба заборавити да су добровољци само Срби и да је њихов број тамо најмањи од свију Југословена” (12, док. 123, 208). Не треба, наравно, заборавити ни чињеницу да је до тада, рачунајући и балканске ратове, из Америке отишло приближно тридесет пет хиљада добровољаца и да су српски добровољачки извори већ били, у највећем делу, пресахли.
