Првих ратних дана, жена српског министра спољних послова госпођа Мејбл (Мабел) Грујић дошла је у Енглеску да тражи медицинску помоћ за своју земљу. Кад се десетак дана касније враћала у Србију са једном осмочланом екипом, међу њима биле су и госпођице Емили Симондс и Флора Сендс; ова прва била је школована инструментарка, а друга је само прошла кроз некакав курс прве помоћи. Обе су се одмах нашле поред српских лекара у Првој резервној болници у Крагујевцу. „Стање је било ужасно, није било ни најосновнијег болничког материјала, као што су завоји, инструменти, постеље, постељина, лекови и анестетици, а било је и веома мало лекара и болничарки. Србија је у балканским ратовима изгубила велики део свог медицинског особља… а није било времена да се оно замени редовно, мирнодопски школованим људима… У главним болницама опрема није била обновљена, а привремене помоћне болнице су биле без икаквог материјала. Реквириране су све иоле употребљиве зграде у градовима и селима – школе, манастири, фабрике, складишта, касарне, чак и сеоске куће и цркве – и претворене у болнице и прихватилишта за рањенике” (68, 36). Три месеца провела је Флора у једној таквој болници, у којој је чак и она, уз помоћ заробљених болничара, обављала једноставније операције.
Вративши се после три месеца у Енглеску, Емили и Флора започеле су велику кампању у корист Србије. „Британцима су први пут била предочена непосредна сведочанства једне њихове земљакиње о стању у Србији. Тежак положај те мале земље која се носила с моћном Аустро-угарском Монархијом – тог Давида суоченог с Голијатом – подстакао је машту и побудио самилост јавности. Србија је постала новост дана. Лавина чланака, интервјуа, описа из прве руке и слика доспевала је преко новина у домове Британаца. Захваљујући љубазности Дејли Мејла, који је објавио њен дирљиви апел, Флора је за три недеље прикупила 2.000 фунти; британски Црвени крст је дао значајан допринос тиме што је обезбедио бесплатно паковање и превоз опреме… То је омогућило Флори и Емили да се у јануару 1915. године врате у Србију са преко 110 тона неопходног санитетског материјала и болничке опреме и да их лично предају Ваљеву које је у то време било парализовано широко распрострањеном епидемијом пегавца” (68, 37-38).
Болнице шкотских жена у Србији. У међувремену, пошто је госпођа Мејбл Грујић интензивно снабдевала енглеску јавност информацијама о санитарним невољама у Србији, у Лондону је оформљен Српски потпорни фонд. Неке од првих његових јединица биле су под покровитељством Болница шкотских жена; иако им је састав био мешовит, управници јединица увек су биле жене. Прва јединица Српског потпорног фонда стигла је у Србију средином новембра 1914. године и своју болницу са 600 кревета поставила у близини Скопља. На њеном челу налазила се леди Лејла Мјуриел Паџет (1878-1938). Ова енергична жена, чији је муж сер Ралф Спенсер Паџет касније постао комесар британских мисија у Србији, „била је идеална особа за тај положај. Она је не само имала знатно искуство стечено још током ранијег боравка у српским болницама за време балканских ратова него је касније испољила и ретку способност за руковођење. Неуморан радник и врсан организатор који је уживао поштовање Срба и свих повређених, она је запањила људе из круга своје породице, који су је (раније) знали само као конвенционалну и крхку младу жену” (68, 38).
Под утиском нових сазнања о неприликама у Србији, докторка Инглис понудила је српској амбасади у Лондону да једну јединицу Болница шкотских жена упути на ратиште. На сличну поруку историчару Роберту В. Ситон-Вотсону, онда врло поштованом у Србији, добила је телеграм са поруком да „Српска влада прихвата понуду са захвалношћу”. „Пошаљите нас тамо где смо најпотребније”, тражила је докторка Индлис. у децембру, кад се већ чинило да је Србија у безизлазном положају, из Саутемптона испловила је Прва јединица Болница шкотских жена, под управом докторке Елинор Солто. Да би се болници обезбедила самосталност, у „пртљагу” се налазила сва потребна опрема укључујући основне намирнице, лекове, постеље и постељину за сто пацијената. Екипа је у Крагујевац стигла јануара месеца, а морала је да одмах прими 250 пацијената. До пролећа болница је имала 650 кревета.
Пегавац је већ косио по Србији, па је докторка Солто прегла да отвори и посебан стационар за заражене болеснике. Иако јој је са тим у вези било послато још десет болничарки, у Болницама шкотских жена ипак су одлучили да растерете Крагујевац и да у Ваљеву отворе још једну болницу. Тамо се, наиме, стање све више погоршавало; педавац се ширио стравичном брзином, а рањеници, због недостатка медицинског особља, били су остављени без икакве наде.
Добровољци у Ендлеској и даље су се пријављивали за одлазак у Србију, а пристизала је и нова материјална потпора. Образовано је још неколико нових јединица Српског потпорног фонда и Болница шкотских жена, приправних да крену чим се обезбеди транспорт. Међу њима је била и велика англо-српска болница, касније позната као „Јединица Бери”, под заједничком управом хирурга Џемса Берија и његове жене Меј Дикинсон Бери, такође лекарке. Та јединица биће једна од најбоље опремљених болница које су стигле у Србију.
Почетком 1915. године акција за помоћ Србији све више се ширила. Углед докторке Солто и леди Паџет био је у Србији одроман, па је Ивнинг Стандард 30. јануара, објавивши теледрам с позивом српске владе да о њеном трошку упути „још лекарки”, позвао школовано медицинско особље да крене у Србију. У фебруару британска краљица Мери прихватила се покровитељства над Српским потпорним фондом, а у Одбор су ушли, примера ради, политичари Лојд Џорџ и Винстон Черчил, археолог Артур Еванс, кардинал Борн, историчар Џорџ М. Тревељан, и други.
Друда јединица Српског потпорног фонда, названа по леди Корнелији Вимборн која је дала средства за њену опрему, већ је била на путу према Скопљу; требало је да се тамо прикључи јединици леди Паџет, чијих се шеснаест лекара и болничарки (укључујући и леди Лејлу), разболело од пегавца. Током марта 1915. године у Лондону је припремљена Трећа јединица Српског потпорног фонда, а на њено чело стала је доспођа Стобарт, тек приспела са француског ратишта. Изванредно опремљена болница, са педесетак људи у екипи, испловила је из Енглеске 1. априла, а тек крајем месеца стигла је у Крагујевац. У њеној опреми, осим више од шездесет шатора, налазило се „триста постеља с постељином и ћебадима, бале с одећом за рањенике и избеглице, велика количина кухињске опреме, укључујући пет штедњака с пећницама, неколико преносних бојлера за топлу воду, велики резервоари за хладну воду, материјал за перионице, храна, велика количина разних лекова, сав санитарни материјал, укључујући апарате за дезинфекцију, преносна купатила и нужнике, и неколико амбулантних кола” (68, 73).
